Završetak Drugog svetskog rata, željno očekivana sloboda, mir i povratak normalnog života, označili su kraj ere gospode, gospođa, manira i statusa. Surova nacionalizacija, veštačko stvaranje prividnog bratstva i jedinstva, kao i zatiranje svega nacionalnog, stvorilo je od članova višegeneracijski uglednih bogatih gospodskih građanskih porodica, omražene kulake i državne neprijatelje. Što se tiče šidskih manira predstavljenih svilenim maramicima sa izveženim monogramima, kišobranima sa heklanim čipkama i klavirima za miraz, možemo reći da su oni konačno nestali, sad već davne, 1969. godine.

       Priču o zadnjoj šidskoj gospođi započećemo sa jednom tragedijom. Jednog olujnog letnjeg dana 1879. godine, bogati mitrovački žitarski trgovac Georgije Stefanović, pozdravivši se sa suprugom Milicom, i izljubivši svoje tri kćeri, krenuo je u Bačku da odnese letinu na prodaju. Velika količina žita brojana u vagonima, utovarena je na dunavsku skelu i krenula prema bačkoj obali. Osnažen letnjim olujnim vetrom, ustalasani Dunav je prevrnuo skelu i „progutao“ ceo tovar žita. Finansijski uništen, Stefanović je u stanju šoka izvršio samoubistvo. Ubrzo nakon ove tragedije, njegova udovica Milica, sa njihove tri nejake kćerke, preselila se kod roditelja u Šid. Kuća Milicinog oca, trgovca Petra Maukovića, nalazila se u samom centru Šida, na uglu tadašnjeg Velikog i Varoškog šora (danas ulice Karađorđeva i Svetog Save). Na tom placu se nalazilo tri kuće: kuća na uglu je korištena za trgovinu i kafanu, zatim središnja kuća (u Glavnom šoru) za stanovanje, dok je treća kuća imala ekonomski (pomoćni) karakter. Odrastajući u uglednoj trgovačkoj kući svog dede, tri Stefanovićeve devojčice – Julka, Olga i Darinka, stekle su odlično školovanje u ženskim licejima i vaspitavane su po pravilima visokog društvenog sloja.
Olga Stefanović, srednje dete u porodici, školovala se u Beču zajedno sa svojom starijom sestrom i još dve šidske devojke. Vaspitana je i pripremljena da bude gospođica, uzorna supruga, brižna majka i najbolji primer jedne dame. U skladu sa svojim statusom, kao devojka je učestvovala u brojnim kulturno-umetničkim programima u Šidu, naročito nakon učlanjenja u Srpsko pevačko društvo „Javor gusle“. Nakon završenog školovanja, Olga se 1899. godine udala za šidskog lekara, dr Emila-Milana Kostića, rođenog u Ravnom Selu u Bačkoj. Olga i dr Emil su imali tri kćerke – Emiliju-Milu (1900), Deliju (1902) i Desanku (1905). Kostići su imali dve kuće u Šidu, jednu u današnjoj Karađorđevoj ulici (preko puta Kulturno obrazovnog centra) i drugu u današnjoj ulici Cara Lazara (na uglu sa Sremskom ulicom). Kasnije su prodali te kuće i uselili se u jednu od kuća Olgine majke, a koju je nasledila njena sestra Julka udata Kozjak.

          Olga, poput još nekih Šiđanki, nije bila klasična gospođa u smislu da se posveti isključivo domaćinstvu i živi od suprugovih primanja. Kao i kad je bila devojka, tako se i kasnije posvetila društvenom radu. Bila je šidska pionirka u borbi za prava i emancipaciju žena. Kao članica i dugogodišnja predsednica Dobrotvorne zadruge srpkinja, bila je izuzetno aktivna i uticajna. Šidska Dobrotvorna zadruga srpkinja na čelu sa Olgom Kostić je inicirala podizanje spomenika pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji u Vrdniku. Svoju inicijativu Olga je u vidu pesme objavila u časopisu „Ženski svet“:

Za rod i za srpsko koplje
Pevala je duša njena,
Iz to doba ostalo je
Mnogo tužnih uspomena…
Mnogo suza potekla je
Na grobovi srpskih diva…
– Zaboravu sve bi prešlo,
Al’ je knjiga spomen živa.
Ona kaže gde odmara
I Milica svoje kosti,
Gde se jedva vidi ime,
Svetlo ime – iz prošlosti…
Tri Srpkinje rodila sam
I četvrta ja sam evo,
Pomoćemo dići spomen
Svakom ko je za rod pev’o!
Tako redom, pomognimo
Spomen dići našoj „vili“,
Paćenici srpske muze
To bi Srbi dužni bili!

          Ceremonija otkrivanja spomenika se odigrala na Vidovdan 1912. godine. Tom prilikom, u svom govoru pred otkrivanje spomenika, Olga Kostić je izjavila: „Razumeli smo te, Milice! Razumeli smo te dockan, ali ipak! Oprosti, što si tako dugo čekala na nas! Mi nismo znali, ni koga smo imali, ni šta smo izgubili. Mi ti se nismo odužili do danas, a ti si bila ona, koja je dala ime srpskoj ženi. Ti si bila zaista ona, koja je umrla za svoj rod! To je najveća i najstrašnija poezija. Oprosti za taj bol!“
U periodu između 11-15. septembra 1914. godine izvršeno je hapšenje uglednih Srba u Šidu. Jedna velika grupa je odvedena u logor u Arad, dok je druga manja grupa zadržana u Šidu i pritvorena u stanu sveštenika Dimitrija Zekovića. Taoci odvedeni u Arad su tamo proveli oko godinu dana, a posle su raspoređeni po gradovima Hrvatske, Slavonije i Mađarske. Manji broj zatočenika je pušten kući. Među Srbima odvedenim u Arad, bili su i dr Emil i Olga Kostić. Nakon završetka rata život se vratio u normalu, a Olga svom društvenom radu.

          Olga Kostić je preminula 1969. godine. U prisustvu njenih kćerki i tek po nekog prijatelja, održano je opelo u šidskom hramu Sv. Oca Nikolaja. Nakon toga, ova mala grupa prisutnih ispratila je do groblja posmrtne ostatke poslednje šidske gospođe, zaboravljene vrle i borbene Šiđanke i zaboravljene Srpkinje koja je svoje nacionalne interese branila u miru na balovima a u ratu u logorima.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

          Mala, uspavana sremska varošica Šid iznedrila je velik broj ličnosti koje su svojim radom dale ogroman doprinos srpskoj kulturi, politici i ekonomiji. Šid se kao svojom decom, može podičiti generalom Simeonom Piščevićem, profesorom i direktorom Karlovačke gimnazije Jakovom Grčićem, trgovcem i zadužbinarom Matice srpske Filipom Nedeljkovićem, pokretačem Letopisa Matice srpske Georgijem Magaraševićem, poslanikom Pavelom Grčićem, crtačem i osnivačem srpskog stripa Milivojem Maukovićem, naivcem Ilijom Bašičevićem Bosiljom, političarem Vitomirom Koraćem, književnicima Isidorom Cankarem, Isom Velikanovićem i Grozdanom Olujić, Mirom Banjac, Božidarem Simonovićem – Božom Dunsterom i tako dalje. U Šidu su kraće ili duže živeli i radili i Sava Šumanović, Jovan Protić, Ilješ Špic, Adam Dragosavljević, Dimitrije-Mita Orešković i drugi.

*

           Dimitrije-Mita Orešković je rođen u Sečuju 9. oktobra (27. septembra po starom kalendaru) 1816. godine kao Dimitrije Orišanac.

 

 

 

          Njegovi roditelji, Lazar Orišanac i Sofija rođena Radanović, venčali su se u Sečuju 19. februara 1816. godine. Lazar Orišanac se nakon venčanja sa sečujkom Sofijom preselio se u mesto supruginog stanovanja.

          Nije poznato kada se porodica Orišanac doselila u Šid. Prvi put se pominje u Šidu 1824. godine kada je Dimitrije bio kum na krštenju Dafine Simunović. Takođe, nije poznato ni kada je porodica promenila prezime sa Orišanac u Orešković. Može se pretpostaviti da je do promene na srpski oblik prezimena došlo nakon preseljenja u Sremsku županiju, odnosno promenu sredine i društvenih okolnosti. Oreškovići su, prateći bolje uslove za trgovinu više puta napuštali Šid. Tako se pominju u Opatovcu 1835. godine, u Bačincima 1842. i Berkasovu 1845. godine. Oko 1846-1847. godine ponovo dolaze u Šid i, prema dostupnim podacima, više se nisu selili.

       Sofija Orešković, Dimitrijeva majka, umrla je u Šidu 1. februara 1852. godine. Sahranjena je na šidskom srpskom pravoslavnom groblju.

          Dimitrije Orešković se venčao 10. februara 1839. godine u Osijeku sa Marijom Šaloš (Osijek, 13.11.1816 – Šid, 09.04.1905). Dimitrije i Marija Orešković nisu imali dece. Kuća im se nalazila u tadašnjem Varoškom šoru (danas ugao ulica Svetog Save i Nikole Vlaškog).

 

 

 

          Oreškovići su uzimali u zakup prava točenja pića i sakupljanje vašarske takse na Šidskom vlastelinstvu.

                                                           “Zakupni Ugovor

Sklopljen između Vlastelinstva Šidskog po zakupniku i punovlastniku Edvardu Vrbančiću i Gosp. Mitru Oreškoviću stanovniku šidskom.
1. Vlastelinstvo Šidsko daje u zakup na tri godine počamši od 1: Sečnja 1862 do 31: Prosinca 1864. pravo točenja pića u obštini Šickoj i to u Novom Šidu i u Sokaku od spajinske gostione proti Gibarcu na dva mesta, zatim pravo pobiranja vašarske pristojbe za dva vašra u Šidu, kao i pravo točenja pića i držanje kozare na vašarištu šickom za dva vašra za godišnu zakupninu od 700 f. au: vr: velim sedam sto forinti austr: vredn:
2. Zakupnik može za to vreme u rečenom predjelu Šickom gde mu se svidi na dva mesta svake vrste svoje piće točiti.
3. Zakupnik obvezan jest svemu pokoravati se naredbam policajnim i oblastnim, iz te svoga plaćati sve namete koji će se imati plaćati od točiva.
4. Buduć da obštini pripada pravo krčmarenja od Miolja do Đurđeva u jednoj krčmi, to za slučaj da obština tu krčmu otvori baš u ovom predjelu, nema zakupnik pravo na nikakvu odštetu.
5. Zakupnik je dužan držati u rečenom predjelu dve krčme, i također zakupnik ima sam pristojbe vašarske o svom trošku pobirati i vlasću pripadajućom gospoštini proti prekoračitelju tražiti pomoć od oblasti.
6. Zakupnik ima pravnom pripadajućim gospoštini dužnost bditi, da se kriomice u njegovom predjelu ne krčmari, te proti ovakvim kriomčarenjem sa svom strogošću zaiskati pomoć od dotične oblasti.
7. Zakupnik nije vlastan radi točiva kriomice tražiti od zakupodavaoca odštetu.
8. Zakupnik jest dužan zakupnicu četvrt godine napred plaćati, i ako do osam dana nebi ovoj dužnosti zadovoljio, to pripada pravo zakupodavcu uzeti ovaj ugovor za prekinut, i dati u zakup upitno ugovorno pravo točiva drugome, dočim će zakupnik biti zavezan, svu štetu od tuda porodivši se zakupodavcu namiriti.
9. Zakupnik Gosp. Demeter Orešković pristaje uz ove pogodbe te se obvezuje da će ih točno ispunjavati.
10. U slučaju akobi se od ovog ugovora morala naknadno platiti biljegovina, tu je dužan platiti zakupnik.
Ovaj ugovor utvrdili su obe stranke vlastitim podpisima.
U Šidu 1 kolov/20. rujna 1861.”

          Dimitrije Orešković je preminuo od tuberkuloze 9. avgusta 1867. godine.

         Marija Orešković je sav svoj imetak zaveštala Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Šidu. U njenoj izjavi datoj 31. decembra 1891. godine Kraljevskom javnom beležniku u Šidu, dr Dragutinu Grčiću, između ostalog kaže se: „Dušu moju preporučujem milosti svemogućeg Boga, a telo moje neka se sahrani po obredu srpske pravoslavne crkve na šidskom groblju u porodičnoj grobnici kraj moga muža Mite, pristojno. Vaskoliki svoj imetak kako pokretni tako i nepokretni, osim niže označenih legata, ostavljam za osnivanje jedne zaklade u svrhu izdržavanja jednog đakona kod srpske pravoslavne crkve Sv. oca Nikolaja u Šidu pod imenom „Zaklada Marije i Mite Orešković iz Šida za izdržavanje srpskog pravoslavnog đakona pri srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. oca Nikolaja u Šidu… Platu tog đakona ustanovljujem iz dohotka zaklade, sa godišnje ukupno pet stotina forinti av. Za tu platu biće đakon taj dužan: u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. oca Nikolaja u Šidu uvek kad je zdrav pri bogosluženju o Sv. liturgiji, večernja, jutrenja, bdenja i časovima činodjejstvovati; srpsku pravoslavnu školsku mušku i žensku decu u Šidu u veronauci učiti i veronauk u školama u Šidu predavati; srpsku pravoslavnu školsku decu i srpsku mladež u Šidu obučavati u srpsko crkvenom pojanju i pjeniju.“

          Pored ove zadužbine, Marija Orešković je zaveštala novac i Srpskom crkvenom pevačkom društvu „Javor Gusle“ u Šidu. Danas se u Hramu Sv. Oca Nikolaja u Šidu čuva bure za osveštavanje bogojavljenske vodice koje je Marija poklonila 1868. godine.

        Marija Orešković je umrla u Šidu, 90-oj godini života. Sahranjena je pored svog supruga, na šidskom srpskom pravoslavnom groblju.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

          Gradina predstavlja jednu od najznačajnijih strateških tačaka na Bosutu. Zanimljivo je da je ovo mesto kao toponim još 1633. godine označena sa „Gradina“. Verovatno je već tad bio poznat njegov karakter arheološkog lokaliteta. Naselje koje je kontinuirano postojalo na ovom mestu tokom šest hiljada godina najbolji je pokazatelj njegovog značaja. Moguće je da su se na ovom mestu ukrštali putevi, kako vodeni tako i kopneni iz pravca Fruške Gore i sa juga, iz pravca reke Save. Život na ovom mestu je nastavljen i tokom kasne antike i srednjeg veka. Selo Mala Vašica, zabeleženo 1430. godine, nalazilo se u odbrambenom rovu Gradine. Mala Vašica je ostala na prostoru Gradine sve do oko 1715. godine kada je preseljena na današnju lokaciju.

    Značajno je spomenuti da je u 15. veku, u morovićkom arhiđakonatu, zabeleženo selo Strug, čiji su meštani držali skelu preko nekog vodotoka. Moguće je da se ovo selo nalazilo u okolini Gradine, i da je po njemu nazvan kanal Struga.

          Godine 1613. papski delegat Bartol Kašić prilikom putovanja iz Morovića u Marince (ovo selo danas nepostoji, a nalazilo se u ataru Ilinaca) išao je duž desne obale Bosuta. Na drugu obalu Bosuta je prešao kod Gradine, ali se ne navodi da li je postojao most ili skela. U literaturi se pominje da je tokom turskog perioda (16-17. vek) postojao most kod Gradine. Ovaj podatak, iako može da se veže za putovanje Bartola Kašića, ostaje nepotvrđen.

          Sledeći podatak potiče iz 1808. godine kada su meštani Šida i Berkasova dobili dozvolu od Vojne komande u Petrovaradinu za gradnju mosta na Bosutu kod Gradine. Meštani ovih naselja su morali sami sagraditi most. Uz dogovor sa mesnim vojnim jedinicama, bili su dužni da most čuvaju i popravljaju. Most je ubrzo i sagrađen. Iako su Šid i Berkasovo sagradili most o svom trošku, ipak su morali da plaćaju prelaz preko njega. Tako su 1826. berkasovački knez i eškut postigli dogovor sa Đukom Dobrojevićem iz Male Vašice da, za tu godinu, Berkasovo za svoje meštane plati mostarinu u iznosu 35 forinti. Vrhovna vojna komanda u Petrovaradinu izdala je naređenje 1831. godine da se most kod Gradine popravi i to na teret Šida i Berkasova.

          Koliko je ovaj most trajao nije poznato. Pola veka kasnije, 1880. godine započeta je gradnja novog mosta. U izveštaju Šime Ljubića je navedeno da je tada napravljen prvi most na Gradini, što upućuje na pretpostavku da je duže vreme saobraćaj preko Bosuta obavljan skelom. Pažnju Ljubića je privuklo otkriće artefakata iz arheoloških slojeva i tada je Gradina prvi put zvanično zabeležena kao arheološki lokalitet.

     Može se zaključiti da su drveni mostovi građeni preko ravničarskih reka poput Bosuta trajali oko 20-30 godina. Tako je nov drveni most kod Gradine sagrađen 1915. godine. Most je sagradila Hrvatska zemaljska vlada u vrednosti od 180.000 kruna. Ovaj most je stradao tokom prvog svetskog rata. Zbog dotrajalosti se srušio 1926. godine. Narednih trideset i pet godina saobraćaj preko Bosuta kod Gradine obavljan je skelom. Zanimljivo je da su se u vreme izgradnje ovog mosta još uočavali ostaci zidanog mosta („ćuprije“) preko kanala Struge kod Gradine.

          Iz perioda kada je saobraćaj preko Bosuta obavljan pomoću skele potiču dve zanimljive priče. Posle rušenja mosta, u vodi su ostali šipovi. Krajem dvadesetih godina 20. veka jedan Šiđanin je, i pored upozorenja da to ne čini, skočio sa jednog šipa u vodu i glavom udario u drugi šip. Posledice su bile tragične – mladić se udavio. Meštani Male Vašice nisu dozvolili da se njegovo telo prenese u Šid kroz njihovo selo, jer se verovalo da se nošenjem utopljenika kroz naseljeno mesto izaziva led. Zbog toga je telo mladića ležalo na plaži dva dana, prekriveno žitarama kako bi ga zaštitili od muva. Telo mladića je tek druge noći preneto u Šid, i to zaobilaznim putem, kroz atar Trnjaci. Ovo nije bio usamljen slučaj. U protokolima umrlih može se naći više takvih slučajeva. Često su utopljenici sahranjivani na samoj Gradini. Glavni akter druge priče je prošao mnogo bolje od prethodnog. U pitanju je izvesni Mija iz Lipovca koji se jedne noći vraćao kući pijan. Uz put je zaspao na kolima pa su konji prateći put sami išli. Na žalost umesto ka skeli, konji su prateći put otišli ka porušenom mostu i pali u Bosut zajedno sa kolima i Mijom. Jedan konj je na mestu polomio vrat, drugi noge, dok se Mija samo malo ogrebao.

          Na ovu bosutsku skelu je moglo da stane najviše šest konjskih zaprega, s tim da su svi na skeli bili dužni da pomognu u vuči sajle. Prema priči starih Vašičana, jednom je u toku oluje ustalasani Bosut prevrnuo skelu pa su se podavili svi koji su bili na njoj.

          Čini se da je most na Bosutu kod Gradine bio daleki predznak (a može postati i simbol) sadašnjih političkih kampanja. Godine 1931. održani su izbori za dunavskog bana. U toku predizborne kampanje jedan kandidat je obećao most na Bosutu. Kako bi glasače ubedio u svoju iskrenu nameru sproveo je i licitaciju za gradnju betonskih stubova za gvozdenu konstrukciju mosta. Izbori su prošli, kandidat je osvoji svoje željeno mesto a potom povukao sav materijal sa Gradine. Na most se moralo čekati još trideset godina.

          Novi drveni most je sagradila vojska u toku jula i avgusta meseca 1958. godine. Za potrebe radova isečeno je 1600 kubnih metara drveta u batrovačkim šumama. Prilikom probijanja velikog useka kroz lokalitet i podizanja nasipa preko rova i lokaliteta u dužini od 40 metara, iskopano je oko 4000 kubika zemlje. Tada su u velikoj meri oštećeni kulturni slojevi na lokalitetu. Ovaj most je trajao oko dvadeset godina. Na njegovom mestu je sagrađen današnji betonski most.

          Geostrateški značaj naselja u slivu Bosuta danas nije ni blizu kao u prošlosti. Stanovnika na obalama Bosuta je sve manje, sudbina sve jednostavnijih ali želja za nečim boljim i spokojnijim nikad nije bila jača. Kao i biblijskoj Evi i njenom grčkom pandanu Pandori, ostaje nam nada da nas nekad, negde, sa druge strane reke, čeka nešto bolje.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)