Verovatno najviše puta gašena i ponovo osnivana ustanova u Šidu je ono što danas ponosno znamo kao Narodna biblioteka „Simeon Piščević“ Šid. Ranije znana kao Srbska čitaonica, Narodna srpska čitaonica i Kasina šidska, šidska biblioteka je danas najstarija ustanova u Šidu koja traje, koliko se pouzdano zna, već 168 godina. Kada je 1849. g. čuveni srpski tamburaš i kompozitor, a šidski birtaš i ekonom Dimitrije Mita Orešković (Sečuj, 1818 – Šid, 1867) poklonio Dositejeve „Bukvice“ šidskoj čitaonici, ona je već postojala. Do kada je ovaj šidski knjižni pionir ostao u Šidu nije poznato. Knjiga se nekim čudnim putevima obrela u Novom Sadu u vlasništvu sada pokojnog Živka Markovića, kustosa Muzeja Vojvodine, koji ju je oktobra 1963. g. prodao Biblioteci Matice srpske za tadašnjih 1000 dinara. Lepim gestom tadašnjeg upravnika Biblioteke Matice srpske, knjiga je već narednog meseca poklonjena šidskoj biblioteci. Nastojanjem autora ovog teksta otkrivena su pravila čitaonice iz prve polovine 19. i početka 20. veka čime se potvrdio kontinuitet bibliotečke delatnosti u Šidu.

       Kada je tačno osnovana prva šidska čitaonica za sada nije moguće utvrditi. Najverovatnije je da je to bilo tokom četvrte decenije 19. veka kada su napisana danas najstarija sačuvana „Pravila“ čitanice. Sam početak tog teksta „Svrha družtva jest izobraždavanje duha i podupiranje narodne knjige nabavljanjem i čitanjem časopisa, knjiga narodnije i naslavjanskije i inostranije zatim zabava sa kartanjem zakonom dozvoljenije igara, šahom, i drudije razveseljenja“ briše svaku eventualnu razliku između ondašnjih i savremenih ciljeva i tendencija ove ustanove. O ozbiljnosti osnovane čitaonice govore i stroga pravila. Tako možemo pročitati da su „Članovi redoviti i izvanredni. Redoviti članovi su oni, koji u Šidu stalno sjede i onakovi izvan Šida sjedeći, koji sami želu urednimi članovi da budu. Izvanredni članovi jesu oni, koji u Šidu neprekidno ne sjedu, te se samo kad kad svrhom družtva koristiti mogu.“ Članovi se obavezuju da blagajniku redovno i to tri meseca unapred plaćaju članarinu, a ukoliko zakasne 14 dana sa plaćanjem, rukovodstvo čitaonice ima zakonsko pravo da sudskim putem naplati dug. Član nije mogao postati svako. Za početak „članom družtva može postati svaki čestiti čovjek“ i takav se morao rukovodstvu obratiti pismenim putem i zamoliti za članstvo, a konačnu odluku je donosila Skupština čitaonice. Članstvo u čitaonici je trajalo jednu godinu, i niko nije mogao prekinuti članstvo pre isteka te godine. A ukoliko nije hteo nastaviti i sledeće godine, onda je o tome morao obavestiti rukovodstvo najmanje mesec dana unapred. Gde se tačno nalazila ova prva čitaonica nije poznato ali se zna da je imala svoje prostorije. U njima je za Svetog Savu 1869. g, nakon liturgije i svečane priredbe u školi, održana „Srpska beseda“ sa ciljem prikupljanja novca za čitaonicu. Članovi čitaonice su po svemu sudeći bili veoma dobro organizovani. Da su činili aktivni deo društva govori priča da su 1870. g. pokušali da utiču da izbori u Šidu prođu u skladu sa zakonom i propisima.

      Zanimljivo je da u Šidu dosta dugo nije postojala školska biblioteka iako je osnovno školstvo ovde staro koliko i sam Šid. Šidski paroh Nikić je 1873. g. inicirao osnivanje školske biblioteke za, kako je rekao, „raširivanje prosvete, kako bi i najsiromašniji član ove opštine blagodeti prosvete uživao!“. Njegova inicijativa je prihvaćena, pa se od 1874. g. u finansijskom planu Srpske pravoslavne crkvene opštine Šidske, u čijoj nadležnosti je bilo školstvo u Šidu, redovno nalazila i stavka od 25 forinti za nabavku knjiga. Možda se upravo ova školska biblioteka skriveno baštinila u školskoj biblioteci bačenoj prilikom rušenja zgrade Više građanske škole u Šidu. Mali broj knjiga iz stare školske biblioteke danas se nalazi u biblioteci Gimnazije „Sava Šumanović“ u Šidu što se vidi prema pečatima „Ravnateljstva građanske škole“ i „Knjižnice učiteljice Branke M. Opojevlić“.

            Izgleda da nove generacije Šiđana nisu baš bile zainteresovane za „izobraždavanje duha“ kroz čitanje pa je vremenom čitaonica ostala bez članstva. Tokom 1883. g. jedan putopisac se obreo u šidskoj velikoj gostionici (na mestu kasnijeg hotela „Grand“) i u toku razgovora sa Šiđanima saznao da, između ostalog, u Šidu postoji kasina ali da nema ni članova a ni materijala za čitanje. Šta se tačno desilo sa knjižnim fondom nije poznato. Da li je napustio Šid, ili je bio „negde spakovan“ ili pripojen školskoj biblioteci nije poznato.

            Kako pomena čitaonice u Šidu nema sve do 1906. g, sa tugom se nameće zaključak da ista nije ni radila. Te godine, po drugi ili treći put, Šiđani (re)osnivaju svoju čitaonicu i to kao „Srpsko čitaoničko društvo u Šidu“. Cilj društva je bio širenje obrazovanosti među njenim članovima, podupiranje narodne književnosti i negovanje druževnosti a taj cilj će se postizati „nabavljanjem za čitanje političkih, beletrističkih i strukovnih časopisa i knjiga i priređivanjem poučnih predavanja i zabava“. O osnivanju čitaonice nabolje nas je izvestio jedan vrli građanin, advokat Mladen Đorđević, u svom tekstu u „Zastavi“: „Na drugi dan Božića, održano je u Šidu srpsko selo u korist osnivanja Srpske Čitonice u Šidu. Pozdravni govor držao je dr. J. Stajić, te je ukratko istakao važnost srpskih sela i važnost čitaonice, u koju svrhu je selo priređeno. Tamburaški zbor srpskog pevačkog i tamburaškog društva “Javor-Gusle” odsvirao je krasno “Dobrovoljački marš”. Posle predavanja “O patriotskim pesmama Zmajjovinim”, pevao je učitelj M. Vuković pesmu “Kad me je majka dojila” a pratio ga je na glasoviru učiteq P. Tomić. N. Blagojević stud.med. litao he pripovetku Branislava Nušića “Kikadonska posla”. Tamburaški zbor “Jabor-Gusle” odvirao je još dve-tri pesme. Posle toga je bila igranka i igranje društvenih igara. Ovo prvo Srpsko Selo priređeno u Šidu donelo je i materijalne koristi, jer je ostalo blizu sedamdeset kruna čistih u korist čitaonice. Selo je održano u svratištu M. Šaloša. Na istom mestu održana je sutradan na sv. Stevana u tri sata posle podne i skupština za osnivanje Srpske Čitaonice u Šidu. Skupština je bila posećena prilično i ako ne videsmo još mnoge, koji će svakako biti članovi čitaonice. Sporazumno su pretresena predložena pravila i sastavljen zapisnik; jednoglasno je obavljen izbor uprave, u koju uđoše ljudi različitih staleža, različitih političkih načela, no mislimo da će učiniti sve da se Srpska čitaonica u Šidu što bolje razvije. Čitaonica će imati i svoju knjižnicu te će članovi moći vaditi knjiga i kod kuće čitati. Pošto je još odlučeno glede lokala, obavljeno je upisivanje članova, te se odmah na skupštini upisalo 26 članova. Kako je članarina mala (mesečno 50 filira) to će biti omogućeno i najsiromašnijim da budu članovi čitaonice…“ Moramo pomenuti i imena Šiđana koji su zaslužni za osnivanje čitaonice i koji su potpisnici osnivačkog akta: dr Jovan Stajić, Mita Zeković, Stevan Mihajlović, Miloje Stanić, Jovan Mandić, Đorđe Zrakić, Nikola Blagojević, Petar Beličević, Milan Makarić, Đoka Stanišić, Sava Jakšić, Kuzman Nedeljković, Ljubomir Krotić, Stevan Šaloš, Jovan Momirović, prota Milivoj Milošević, dr Stevan Stojković i Milan Vuković.

            Neće proći puno vremena, pa će se čitaonica naći na udaru antisrpske politike austrijskog dvora koji je zabranio njen rad. Tadašnji Šiđani su izgleda baš težili nekim višim duhovnim i intelektualnim vrednostima pa su uspeli da opet (re)osnuju čitaonicu januara 1909. g. Čitaonica je privremeno uređena u novoj zadružnoj kući. Šidski list „Pravo naroda“ izveštava da „na čitanju leži 9 dnevnika, te mnoštvo podeljnih, mesečnih i polumesečnih listova i časopisa srpskih, hrvatskih, njemačkih, slovačkih, čeških i madžarskih… U čitaonici će se od vremena na vreme urediti i malena predavanja za članove o raznim pitanjima… Preporučujemo što točnije posećivanje čitaonice, koje treba da postane naše redovito stecište i sastajalište gde ćemo moći više naučiti i koristiti se, nego stojanjem po ćoškovima.“ Čitaonica je ponovo zabranjivana i zatvarana u toku Velikog rata, i potom opet osnivana. Izgleda da dosta dugo čitaonica nije dobila svoje prostorije. Zbog toga se Odbor čitaonice 1928. g. obratio molbom Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Šidu da se jedno odeljenje u sokolani sredi za čitaonicu. Umesto tih prostorija za postavljanje ormana sa knjigama ustupljene su prostorije tzv. pevačke škole koja je takođe bila u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve.

            Tako je čitaonica u Šidu u toku svog prvog veka postojanja poput ptice feniks nebrojeno puta umirala i ponovo se rađala, a sve da Šiđanima bude onaj najbolji žižak koji će ih prosvetljavati i usmeravati. Na kraju se mora napomenuti i da je u Šidu 1914. g. osnovana „Slovačka čitaonica“, 1922. „Rusinska“ a 1925. i „Hrvatska čitaonica“.

Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)