Fantastično urađena serija i film „Montevideo, Bog te video“ vratila nas je u tridesete godine 20. veka i podsetila na sad već dugo nepostojeći spokoj prožimljen sa jedne strane sanjarskim a sa druge razuzdanim melodijama. Ovaj osvrt u prošlost ponovo je oživeo ličnost Božidara Simonovića i podsetio nas na jednu zaboravljenu šidsku porodicu. Doduše, još se tu i tamo u Šidu pomene ime Đokice Simunovića kao jednog od poslednjih članova ove izumrle porodice, iako već odavno nema ni Đokicine kuće, ni Đokicinog bunara. Na sreću, još uvek je očuvano Simunovićevo groblje. Ono što je najvažnije jeste da je ova porodica ostavila neizbrisiv pečat u srpskom društvu od crkve, preko politike do sporta.
     Nije poznato zašto je prezime Božidara-Boška-Bože Dunstera napisano u obliku Simonović a ne Simunović kako je upisan i u protokol krštenih.

     Rodonačelnik ove porodice je stražmešter Simeon, rođen sredinom 17. veka. Nije poznato mesto Simeonovog rođenja (ne treba odbaciti mogućnost da je rođen u Šidu). Ukoliko se Simeon doselio u Šid to je bilo pre velike seobe Srba 1690. godine jer mu je u Šidu, godinu dana pre seobe, rođen sin Radosav. Drugi Simeonov sin, Petar, rođen je takođe u Šidu, 1696. godine. Petar je kasnije postao sveštenik a opsluživao je parohiju u Adaševcima. Prema ustaljenim pravilima među ondašnjim srpskim porodicama, oba Simeonova sina uzimaju prezime po očevom imenu.
     Radosav Simunović je imao dva sina Danila-Daču († 1812), Božidarevog čukundedu, i Stefana († 1789). Poznato je da je Radosav držao vodenicu na Šidini, između Berkasova i Šida, na vlastelinskoj zemlji. Ovu vodenicu su nasledili njegovi sinovi, da bi kasnije gazdovanje nad njom podelili sa Petrom Kalinićem iz Šida. Uvećavajući porodični kapital kroz zanate i trgovinu, Simunovići su ubrzo postali jedna od najbogatijih šidskih porodica. Zanimljiv je izvod iz poreskog zaduženja Stefana Simunovića. Ukupno plaćen porez (koji je obuhvatao porez na ukućane, kuću, stoku, zemlju itd) 1777. godine iznosio je 5.64 forinti, 1778-9. 5,36, 1780. 6,8, da bi se 1791. godine povećanjem imanja i porez povećao na 16,34 forinte.
     Kapital i društveni status pružili su Simunovićima mogućnost povezivanja sa poznatim i uglednim srpskim porodicama. Mora se pomenuti da je sestra arhiepiskopa beogradskog i mitropolita srpskog Petra Jovanovića bila udata za Tomu Simunovića. Tako je ovo prezime ostalo za večnost zapisano u mauzoleju crkve manastira Krušedola. Strina Božidara Simunovića je praunuka kuzminskog paroha Petra Runjanina i bratanica čuvenog kompozitora Josifa Runjanina. Simunovići su rod sa poznatom iločkom porodicom Kirjanović. Dugogodišnji kum Simunovićima je Dimitrije Mita Orešković, poznati šidski kompozitor.
     Božidar Simunović je treće po redu dete šidskog posednika Radoslava (rođ.1848) i Terezije, a unuk ekonoma Nikolaja (1815-1890) i Sofije (1815-1899) Simunović. Rođen je 31. januara 1898. godine (po starom kalendaru) a ime je najverovatnije dobio po svom kumu pravniku Božidaru Šumanoviću. Zanimljivo je da je u periodu od 1952-1963. godine sklopio čak tri braka. Imao je dve starije sestre – Veru (1895-1980) i Nadeždu (rođ. 1897). 

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

     Prezime Nedeljković spada u najstarija šidska prezimena. Već sredinom 18. veka postojale su dve porodice sa ovim prezimenom, a koje nisu bile u krvnom srodstvu. Obe porodice pripadaju bogatijem trgovačko-zanatlijskom staležu. Zanimljivo je da od obe porodice poreklo vodi akademski slikar Sava Šumanović.
     Na spoljašnjem platnu zida hrama Svetog oca Nikolaja u Šidu uzidana je nagrobna ploča jereja Avksentija Nedeljkovića (1727-1788) i njegovog brata Grigorija (1749-1813), sinova Tadije Nedeljkovića (1701-1783). Jerej Avksentije je rukopoložen 1752. godine, a u Šidu se kao sveštenik prvi put pominje 1756. godine. 
     Daleko veći značaj za naše društvo imaju pripadnici druge porodice Nedeljković. Kao rodonačelnika ove grane može se uzeti Vasilije Nedeljković († 1827). Vasilije je sa suprugom Alkom imao kćerku Julinku, udatu za šidskog jereja Grigorija Georgijevića, i sinove Filipa i Dimitrija. Unuk Julinke i jereja Grigorija Georgijevića je veliki šidski narodni i crkveni dobrotvor Aleksije Georgijević (1838-1887).
         Filip Nedeljković je bio po zanimanju trgovac i držao je trgovinu na veliko Philip Nedelkovits & Söhne u Pešti 1849─1853. i Beču 1853─1860, a potom je prebacio u Novi Sad. Filip je imao dva sina – Antonija i Đorđa, i kćerku Rahilu udatu za uglednog novosadskog trgovca Mihajla Georgijevića. Đorđe Nedeljković nije imao dece. Bio je oženjen Anastasijom Stanković, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića. Godine 1899. dobio na lutriji glavnu nagradu od 150.000 kruna, i testamentom zaveštao 126.000 kruna za srpske narodne, prosvetne i privredne potrebe. Osnovao je fondaciju za pomaganje siromašnih srpskih spisatelja. Maticu srpsku je obavezao da upravlja fondacijom i odlučuje kome će biti data pomoć. Odredio je da pomoć u novcu mogu dobiti siromašni, oboleli i ostareli srpski književnici. U Spomenici Matice srpske iz 1927. godine o Đorđu je zapisano sledeće: „Da je imao ljubavi prema svom narodu i da je poznavao narodne potrebe, svedoči već to, što je svoju zadužbinu namenio takvoj svrsi, koju mogu da uoče samo ljudi jače obrazovanost, naime, na pomaganje književnih i prosvetnih vođa u malenu delu srpskog naroda, koji u ono vreme nije imao pomoći ni sa koje druge strane, do li do sama sebe“.
       Dimitrije Nedeljković je ostao u Šidu, gde je zasnovao zaista veliku porodicu. Njegova kćerka Marija se udala za Stefana Dragina. Marija i Stefan Dragin su u kratkom braku imali samo kćerku jedinicu Hristinu (udatu Tubić), baku Save Šumanovića.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

       Sada već davne 1850. godine apotekar August I Kozjak (Josephus Augustus Koziak) otvorio je prvu šidsku apoteku. Iako na samom početku njegov posao nije išao najbolje, brzo je postao jedan od jačih sremskih apotekara. Zahvaljujući kvalitetnom i poštenom poslovanju, ali i sticanju velikog kapitala, Kozjakovi su postali deo najvišeg društvenog sloja.

           Rodonačelnik porodice Kozjak u Šidu je već pomenuti August I. Rođen je 1816. godine u Sremskim Karlovcima, od oca Andrije, učitelja, i majke Magdalene rođ. Miler (Müller). August I je diplomirao farmaciju u Pešti 1838. godine. Radio je u apotekama u Bukureštu, Rumi i Beogradu. Nije poznato kada se tačno doselio u Šid, ali je to moralo biti između 1846. i 1850. godine. Venčao se u Gibarcu, 1857. godine, sa Matildom Šic iz Moldavije (Mathilda Shütz).

      Verovatno najbolji pokazatelj finansijskog stanja porodice jeste testament Augusta I iz 1892. godine. Testamentom je podelio preko 20.000 forinti svojoj deci. Najstariji sin Andrija je dobio 6800 forinti (od čega jedan deo ide na osnivanje apoteke u Rumi), kćerka Marija je prilikom udaje dobila miraz od 4000 forinti u gotovom i spremu u vrednosti od 500 forinti pa joj testamentom ostavlja još 1500 forinti, sinu Eduardu ostavlja 5000 forinti, sinu Augustu II ostavlja 5500 forinti (od čega jedan deo ide na osnivanje apoteke u Staroj Pazovi), dok sina Milana imenuje za glavnog naslednika sve pokretne i nepokretne imovine. 
         Milan (Emilius Josephus Koziak) je bio najmlađi sin Augusta I. Kao glavni naslednik očevog imanja ostao je u Šidu i nastavio očevu apotekarsku karijeru. Oženio se 1891. godine sa šiđankom poreklom iz Mitrovice, Julkom Stefanović (1874-1953), kćerkom mitrovačkog trgovca Georgija Stefanovića i Milice rođene Mauković. Pošto je ostala udovica, Milica se sa tri maloletne kćerke vratila kod roditelja u Šid. Sestre Stefanović su odrasle u veoma uglednoj porodici svog dede trgovca Petra Maukovića, i stekle odlično obrazovanje u Beču. Petar Mauković je bio ujak Milutinu Šumanoviću, Savinom ocu.

          Julka Stefanović, iako srpkinja, venčala se sa Emilom Kozjakom u katoličkoj crkvi u Gibarcu. Emil i Julka su imali četiri kćerke i jednog sina: Anđelu-Deliju udatu za lekara dr Mileta Dejanovića, Olgu udatu za dr Ignjata Pavlasa, Milicu-Emiliju udatu za magistra farmacije Vojka Arko, Augustu-Veru udatu za dr Simeona Aleksića, i Đoku-Đuru. Zanimljivo da je stari svat na venčanju mr Vojka Arko i Milice Kozjak bio dr Đurica Đorđević, suprug Hristine-Kriste Šumanović, sestre od strica Save Šumanovića.
    Đoka-Đura Kozjak je bio veliki ljubitelj slikarstva Save Šumanovića. Posetio je Šumanovićevu poslednju izložbu održanu u Beogradu 1939. godine. Tom prilikom je, između ostalog, kupio i ulje na platnu „Kozjakovo gumno“ iz 1934. godine (danas u vlasništvu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, inv. broj 1417). Na ovom umetničkom delu je prikazana današnja ulica Ognjena Price, odnosno nekadašnji sokak koji je išao pored stare Kozjakove kuće. Zanimljivo je da se u desnom delu slike vidi veliki plast sena koji služio za smeštaj i čuvanje frižidera za lekove. 

          Nakon drugog svetskog rata porodici Kozjak je oduzeta apoteka i veći deo imovine. Đoka-Đura se sa porodicom preselio u Zagreb gde je ubrzo i umro 1959. godine. Ubrzo je zgrada apoteke u centru Šida porušena do temelja. Na taj način je uspomena i nasleđe generacija šidskih apotekara uništena. Jedino što još u Šidu podseća na ove velikane farmacije jeste njihova stara kuća u Šidu, danas zgrada Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i JKP Vdovoda u Šidu. Ovu kuću je udovica Julka Kozjak ostavila svojim unucima, koji, nažalost, nikad nisu uspeli ući u posed iste. 
     Jedini cilj prilikom rušenja stare apoteke bilo oslobađanje prostora za novu zgradu. Nije se vodilo računa ni oko čega. Usamljeni primeri dokumentovanja objekta jesu fotografije šidskog fotografa Đoke Karafilovića. Izgleda da su jedini pribrani Šiđani u momentu rušenja apoteke bili radnici Galerije slika „Sava Šumanović“. Oni su preuzeli veći deo sačuvanog nameštaja i jedan ukrasni medaljon koji je krasio enterijer apoteke. U tim posleratnim godinama, kada je uništavano sve što je predratno i ugledno, jedan deo apotekarskog nasleđa Kozjakovih sačuvali su magistar farmacije Andrija Mirković i Borislava rođena Šumanović. Zahvaljujući ovim supružnicima danas baštinimo sa, između ostalog, diplomama Augusta I, Milana i Đure Kozjak.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)