Ovog jula se navršilo 81 godina od rušenja čuvenog „Šidskog bresta“. O tome je izvestila „Pravda“ od 22. jula 1934. godine: „…21. jula je nedaleko od Šida, izgoreo poznati „Šidski brest“ koji je bio star preko hiljadu godina, a njegovo deblo tako debelo da je trebalo šest ljudi da ga obuhvate. Ovaj brest je veoma popularan u Sremu i iz velike daljine dolazili su ljudi da kraj njega potraže sreću. Praznoverni su se tu, čak, molili Bogu i ljubili drvo. O požaru je bila izveštena i požarna četa u Šidu, koja je odmah krenula na mesto požara u nameri da spase brest. Međutim, brest je bio već izgoreo do polovine i za nekoliko trenutaka srušio se. Izgleda da su ovo drvo zapalili neki neoprezni prolaznici, koji su, verovatno, ložili vatru pod njim…“.

            Šidski brest je verovatno ostatak prastarih fruškogorskih šuma koje su u cilju oslobađanja obradivih površina krčene nakon odlaska Turaka iz Srema. Brest se nalazio na nadmorskoj visini od 170 m što je jedna od najviših tačaka u okolini. Poređenja radi možemo navesti da se Šid nalazi na visini od oko 90-110 m, Gibarac 80-90 m, manastir Privina glava 162 m itd. Prema sačuvanim ali i neproverenim podacima, stablo ovog bresta je imalo prečnik 3,2 m i obim nešto preko 10 m. Kolika je bila visina stabla nije poznato ali se zna da ova vrsta dostiže visinu do 35-40 m. Jedna austrijska šumarska komisija je 1872. godine obilazila trigonometrijske piramide postavljene na strateškim tačkama. Tom prilikom su obišli i piramidu na šidskom brestu. Na žalost, nisu pomenuli njenu visinu ali su napomenuli da je bila višlja od piramide u šumi Blata kod Morovića koja je imala visinu od 50 m. Između ostalog, u izveštaju ove komisije je zapisano: „Druga veća piramida bila je smještena na jednom brestu t. z. „Šidskom brestu“, između mjesta Šida i Gibarca u Sremu. U ogromnim granama spretno napravljena. I na ovu se je ljestvama penjati moralo. A pošto je taj brest na brdu obronka Fruške gore stajao, to se i od njega krasan vidik na Bosnu i Srbiju prostirao, a i odanle se je brest liepo vidio, kao nepomična triangulatorna točka. Narod pripovieda i vjeruje, da oko toga bresta vile kolo vode, nu premda sam dvie noći na toj piramidi noćio, nisam ipak ništa od tih vila opazio ni vidio…“. Ono što je izuzetno zanimljivo jeste podatak da je komisija konstatovala da je u stablu bresta pomoću jednog gvozdenog klina pričvršćena ogromna gvozdena zarđala karika debljine 8-10 cm. Članovi komisije su zabeležili lokalnu priču da su za tu kariku u prošlosti vezivani čamci i lađe, u prilog čemu je išla i priča da su tokom šest decenije 18. veka u blizini bresta pronađeni ostaci čamaca i kljun od lađe. Ove neverovatno podatke komisija je objasnila pretpostavkom da je u prošlosti korito reke Save teklo uz ove padine Fruške gore.

            Zbog svojih karakteristika i značaja ovaj drevni orijaš je rano ušao u zvanična dokumenta i postao redovan reper na kartama. Prvi put je ucrtan na austrijskim vojnim kartama pravljenim u periodu 1865-1869. godine.

            Lokalna legenda da se oko ovog bresta sakupljaju vile a koju je zabeležila i šumarska komisija 1872. godine, pominje se još na dva mesta. O samom brestu i legendi o njegovom magijskom kontekstu pisao je Isa Velikanović u pripovetki o porodičnom vinciliru deda Teji: „Odmah iznad Šida, nad Gibarcem, koči se na Fruškoj Gori prastari, čuveni šidski brijest. Koči se još i danas navrh planine, ma da je gotovo samo badrljica preostala od nekadašnjega gorskog diva, koji je tu zaostao još iz turskih vremena, a možda se još i prije turskih vremena zgledavao odande s visine s berkasovačkim Despotovcem, gdje su nekad stolovali srpski Brankovići i hrvatski Berislavići. Ispinje se brijest i danas navrh šidske Fruške gore i ponosito upire u nebo svoju badrljicu, kao vojvoda junačku sablju, vazda još za mnogo glava viši od drugog drveća. A kakav je tek bio za moga detinjstva, kad sam ga od proljeća sve do kasne jeseni gledao iz dana u dan! Ispinjao se nebu pod oblake, visok, ponosit, najviši i najponosiitijii na svem vidiku. Na visini, nekoliko stotina koračaja od šidskoga brijesta, bio je naš vinograd, a u tom djedovskom vinogradu proveo sam najljepše dane rane mladosti. …Jer otkad sam znao za sebe, znao sam dobro, da to nije obično drvo, nego drvo, kakvog nigdje više nema. I zato sam, koliko sam ga god za dana gledao radoznalo, pred veče uzimao već da zazirem od njega. Sjećam se, kako sam jedamput, kad se je već bio stao hvatati mračak, prolazio s ocem kraj brijesta i svom silom htio da zaobiđemo drugim putem. A i kako ne bih: ta tko ne zna, da oko šidskoga brijesta vile vode kolo! Stari vincilir naš, deda Teja, klimao je samo glavom i govorio mi tiho: „Mali, ne šali se, čuvaj se bresta!“. Badava mu je otac branio da me ne smije plašiti. Starac se je bojao i sam, pa kako ne bi onda upozoravao dijete! …Starac je znao i to, da su i sam brijst zasadile vile. Zato su ga i zasadile na takvom mjestu, svima na vidiku, da im bude zborište, kud lako dolaze. A i ne može da bude takvo zborište ma gdje u šumskoj guštari, nego mora da bude na čistini, gdje može da ga obasja mjesečina. Ta tko je vidio i čuo, da bi se vile okupljale po pomrčini!“. Pripovedač dalje navodi i deda Tejino svedočenje: „Vidio sam ja dosta tih vilovnjaka. Najviše sam vidio da sa njima igra pokojni otac Partenije iz Privine Glave. Igra i pjeva onako, svašta. A igrao je i pokojni stari popa gibarački, samo nije onako živo kao kaluđer. To je, znaš, onaj popa, što je bio čuven, kako je znao da tjera oblake. Jedamput je pobio sve spahinske pustare kod Erdevika. A drugi put, kad se je svadio s morovićkim popom, potukao Morović tako, da su zaglavile i sve ribe u Bosutu i Studvi.“

            Ova legenda je takođe zabeležena i u slikarskom radu čuvenog šidskog naivca Ilije Bašičevića Bosilja, s tim da je brest umesto „šidski“opredeljen kao „bačinački“. Prema porodičnoj priči, Ilija je kao mladić bio pastir zbog čega je po nekoliko nedelja boravio u bosutskim šumama. Jednom prilikom je od drugih pastira čuo priču o brestu. Po toj priči se jedan vojnik tokom Prvog svetskog rata vraćao sa fronta. Kada je došao blizu Šida, umoran od pešačenja, legao je da se odmori ispod starog bresta. Kad je zaspao, ukazala mu se grupa devojaka, u dugim belim haljinama, koje su igrale oko njega. Jedna mu je prišla i zamolila da im svira, dala mu je gajde i tako je, u pesmi i svirci, protekla noć. Kad su se začuli prvi petlovi, vile su nestale, vojnik se probudio, a u ustima mu je bila nožica od jareta od gajdi. Ova priča će kasnije inspirisati Bosilja da naslika svoju čuvenu sliku „Bačinački brest“.

            Prirodna lepota uopšte brestovog drveta privukla je pažnju i najpoznatijeg šiđanina, akademskog slikara Save Šumanovića. Koliko je poznato Šumanović nije naslikao konkretno ovaj „Šidski brest“ ali je naslikao nekoliko manjih brestova u okolini šidske „Branjevine“.

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

     Meštani sremskog sela Vašice verovatno nisu ni slutili šta sve čeka njihovog dobošara Jocu Baćanova kada se oženio njihovom meštankom Pavom, ćerkom Jakova Vitasa, Ličanina iz Počitelja.

     Jednog letnjeg dana 1906. godine, dva prijatelja, Joca Baćanov i Tanasija Petrović, odlučila su da završe svoj momački život i ožene se dvema vaščanskim devojkama. Jocina devojka Pava je to veče pobegla do kuće i udala se za njega. Venčali su se novembra 1906. godine u Hramu Sv. Velikomučenika Georgija u Vašici. Iako je pobegla od kuće Pava je dobila velik miraz od oca, zbog kojeg će život ovih supružnika krenuti u sasvim neočekivanom smeru. Naime, 1907. godine zahvaljujući ženinom mirazu, Joca odlazi za Ameriku. Nije poznato kada se i zbog čega tačno on odlučio za taj korak. Verovatno je u pitanju bila želja za nekim boljim i finansijski sređenijim životom. U njujoršku luku je stigao 24. jula 1907. godine, posle deset dana putovanja brodom „SS Finland“.

     Pava je ostala u Vašici, gde je iste godine rodila njihovog prvenca Nikolu, koji na žalost umire posle nekoliko meseci. U Vašici je čekala papire potrebne za put u Ameriku. Pava je otišla u Ameriku tek jeseni 1909. godine. Sa samo 3 dolara u džepu, 28. septembra, brodom „Kronprinzessin Cecilie“ ona je napustila nemačku luku Bremen i uputila se u Novi svet. Uslovi putovanja su svakako bili dosta teški, naročito za putnike treće klase, u koje je spadala i Pava. Posle tačno nedelju dana, 5. oktobra, brod je uplovio u njujoršku luku. Kako je to nalagao zakon, putnici su prvo držani u karantinu na ostrvu Elis a tek posle lekarskog pregleda puštani su na teritoriju Sjedinjenih američkih država.

     Zbog čega je Joca dve godine odugovlačio da je dovede kod sebe, Pava je saznala odmah po dolasku u Viterbi (država Njujork). Njen dolazak kao da ga je iznadio jer ga je zatekla priženjenog sa jednom imigrantkinjom srpskog porekla. Odmah je došlo do sukoba dve žene i Pava je otišla kod izvesnih prijatelja koji su bili poreklom iz sela Ilinaca. Na njihov pritisak Joca je oterao ljubavnicu i primio Pavu. Prema drugoj priči, sama Pava je ponovo došla u sukob sa suparnicom, i iz tog sukoba, koji nije ostao samo na verbalnom, izašla je kao pobednica.

     Posle ovih burnih događaja, Joca i Pava su nastavili svoj bračni život. Izgleda da im je išlo poprilično dobro jer su stekli finansijske uslove da se presele u državu Ohajo, i da pozovu Pavinu mlađu sestru Stanu da im se pridruži u Americi. Stana je stigla maja meseca 1910. godine sa čuvenim brodom „RMS Carpathia“, koji će dve godine kasnije spasiti preživele putnike sa potonulog Titanika. Te godine Joci i Pavi se rodio drugi sin Petar. Ubrzo potom se sele u Detroit (država Mičigen), gde su zakupili kuću na adresi Jos Campau Ave. 271. Na toj adresi su živeli sve do konačnog povratka u Srbiju 1922. godine. Joca je u toj kući držao kafanu punu deceniju. Zanimljivo je da se u tom lokalu i danas nalazi restoran „Dunleavy’s River Place They Say“.

     Jocin i Pavin život je narednih godina bio spokojan i berićetan. Porodica im se proširila – Nikola (1912), Sava (1914), Milan (1916) i Olga – Seka (1921), a i posao sa kafanom je sve bolje napredovao.

     Ovaj spokojan život se prekida jednom, možda nelogičnom, Jocinom odlukom. Kako je bio veliki rodoljub, a možda i zbog nostalgije za domom, on je odlučio da svakog sina, kako stasa za školu (osnovnu i nižu gimnaziju), pošalje u Srbiju na školovanje. Pošto nisu imali kome da povere decu na putu, Pava je svakog sina pojedinačno odvela u Vašicu i potom se vraćala u Detroit. Posle rođenja kćerke Olge, Pava je i nju vodila na ova putovanja. To je svakako bio neverovatan podvig za ono vreme. Sa konačnim povratkom u Srbiju 1922. godine, Pava je ukupno deset puta prešla Atlantik. Svoju decu su poverili na čuvanje Jocinom bratu Živanu, koji je u Vašici držao kafanu. Joca je redovno slao pare bratu za brigu o deci, ali je on u toj situaciji video priliku za sebe, prisvojio bratovu kuću u Vašici a njegovu decu zanemario do izgladnelosti. Pava se zbog toga prilikom jednog dolaska u Vašicu sukobila sa deverom i isterala ga iz kuće. Verovatno je to bio razlog da se Baćanovi odluče na konačan povratak u Srbiju.

     Iz 1920. godine sačuvan popis stanovništva Sjedinjenih američkih država. U Detroitu je popisana i porodica Baćanov ali sa američkim imenima – Džo, Paula, Pit, Nik, Majk i Sam. Poslednju uspomenu iz Detroita predstavlja jedna porodična fotografija iz 1921. godine.

   Godine 1922. Joca i Pava se sa ćerkom Olgom vraćaju u Vašicu. Tada ponovo započinje period prilagođavanja ali ovaj put načinu života koji su napustili pre 15 godina. Iz urbanizovanog industrijskog centra kakav je Detroit naseljavaju se u malu ruralnu sredinu. Neke životne navike koje su stekli u Americi, u njihovom zavičaju su bile čudne i teško prihvatljive. Za Jocu kažu da je bio veliki patriota i prgava osoba, i da taj karakter, verovatno, stekao zbog života u Americi. Pava se vratila u Vašicu pušeći cigarete i to na muštiklu. Njihova deca, iako nestašna, bila su zrelija od svojih vršnjaka i nezavisna od roditelja.

     Život porodice Baćanov u Vašici je tokom cele četvrte decenije 20. veka tekao mirno. Joca je otvorio kafanu u njihovoj kući u Vašici, i ta kafana „Kod Joce Amerikanca“ postaje jedno od okupljališta vaščanske omladine. Davedesetih godina 20. veka, mlada braća Baćanov u Vašici iniciraju osnivanje prvo fudbalskog a potom i šahovskog kluba. Godine 1930. Joca ponovo odlučuje da se vrati u Ameriku ali ovaj put ostaje znatno kraće zbog bolesti svoje supruge. Posle duže i teške bolesti Pava je preminula 1938. godine. Sahranjena je na groblju u Vašici. Krajem 1941. godine Jocu su uhapsile ustaše i odvele u šidsku Sokolanu odakle je nakon višednevnog mučenja pušten kući. Preminuo je od posledica mučenja početkom 1942. godine. Ubrzo posle njegove sahrane, dvojica njegovih prijatelja su uzela bure vina iz kafane i otišla na njegov grob. Tamo su pili to vino, a ostatak koji nisu mogli da popiju prosuli su na Jocin grob, “za pokoj duše”! Ratne strahote su odnele živote i njihova dva sina, Save i Milana. Nakon ratnog pljačkanja njihove kuće, kao jedina uspomena na život u Americi, porodici su ostale fotografije i jedan dečiji ručni sat od belog zlata koji je Olga kao devojčica dobila na poklon od roditelja.

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)