Anđelija Stančić rođena Spajić (Šid, 1865 – Beograd, 1955), kćerka šidskog stolara Andreja Spajića, bila je učiteljica po struci, učesnica prvog svetskog rata kao medicinska sestra, odlikovana Krstom milosrđa 1914. godine od strane Nj.K.V. Petra I Karađorđevića kralja Srbije, dobitnica Ordena Svetog Save koji je potom uz zahvalnost odbila, autorka knjiga “Raspored rada u I razredu osnovne škole: (za I polugođe)” (1912), “Najstariji jezik Biblije: ili jedan od najstarijih kulturnih naroda” (1929), “Uspešno narodno lečenje” (1933), “Najveći svetitelji srpski i slovenski” (1934) i “Putnik: grčko-srpski” (1936). 

           U svojoj autobiografiji Anđelija Stančić o svom detinjstvu u Šidu, između ostalog, navodi (u zagradama su primedbe autora ovog teksta): 
     „…Moj deda (Spiridon Spajić 1811-1881) imao je do opštinske pivare (danas Spomen-kuća Save Šumanovića) dosta lepu kuću sa velikim dvorištem pored koga je tekao potok i preko njega po širokom brvnu prelazilo se u baštu za povrće u kojoj je bilo i voćaka. Deda je bio zanatlija, opančar, blage i pitome naravi. Kada bi se leti vraćao pored naše kuće iz svoje livade ili kad obilazi njive uvek nam je – deci – donosio trsku „palacku“ čemu smo se radovali. Kad je meni bilo 2 god. moj otac nasledi dva lanca zemlje i pola kuće od svog strica (Uroš Spajić 1806-1858), koji je pre smrti ratovao u Italiji a kod kuće ostavio ženu i sinčića. Kad se vratio kući otpadio se od svakog rada i sa svojim prijateljima iz rata samo su trgovali sa švercovanim konjima, koje su šverceri iz Bosne – u ono vreme Turske – njima prodavali. Ubrzo je umro. Govorilo se posle još dugo u Šidu kako je kao odličan jahač uzjahao na skoro podivljalog bika u polju i na njemu projahao kroz glavnu ulicu do opštinske kuće a građani u strahu zatvorili sve dućane. Kuća ta, pokrivena trskom sasvim seljački bila je vrlo trošna sa dve sobice u sredi mračnom kujnicom i nad ognjištem otvorenim odžakom, nekom još manjom mračnom sobicom sa strane i otvorenim malim tremom. U dvorištu mali ambarčić i u dnu dvorišta mala trošna stajica. Valjda je posle bogati ujak (Lazar Grčić) ili deda pomogli da se sazida od naboja lepa radionica pored kuće sa otvorenim hodnikom za daske. 
           Otac, i ako je bio odličan zanatlija, voleo je društvo i da pretresa i političke stvari. On se nije nikad opio ni pravio neke ispade; ali u pitanju rodoljublja bio je jako žestok. U kući je bio strog a kad bi grdio nas decu ili šegrta uvek je psovao na nemačkom jeziku. Da bi nekako izlazili na kraj mati se moja satirala. Onako ćutljiva i trpeljiva mnogo je radila sama u bašti. Leti i prolećem ustajala je u 3 sata da seje, okopava i zaliva povrće, da bi subotom po šegrtu poslala na trg da proda prvu kelerabu, salatu, krastavce itd. Mnogo je negovala i cveće – sve vrste kako u bašti, tako i po prozorima. Ruzmarin za svadbe uvek se kod nje nalazio a leandri u sandučićima. Njega i ruzmarin morala je zimi u tuđim podrumima držati. Mi deca smo pomagali da se bere kopriva za ćuriće koje se gajile i da se posle nešto i proda. Sedela je naša mati često do neko dobi noći da iskrpi našu dečju odećicu, da bi sutra dan išli u školu ja i brat uredni a mlađi da su kod kuće opet čisti. I za Vrbicu ipak smo se mi deca ponovili. Makar ja dobijem cipelice „bronerske“ bele ili druge boje. 
          Kako je žalosno kad se dvoje uzmu a ni jedno nema svoje majke, a moja mati ni oca ni majke. Ni sa koje strane nemaju roditeljske ljubavi, malo potpore ili bar uputstva i saveta. Kad sam ja već pošla u školu bila sam „prvi đak“ u svim razredima. 
            Moji roditelji su bili pobožni. Nije u pravoslavnoj crkvi bilo neko klečanje, busanje u grudi nego čisto uverenje u moć i pomoć večitog Boga kome se molimo.
     Roditelji su mi pričali da sam ja od 9 meseci prohodala i progovorila. A sećam se da me je mati malu predržavala u krevetcu pred spavanje i da sam ja ponavljala za njom ovu molitvicu: „Bogo milostivi budi mi u pomoći, daj mi srećicu i zagrli me i laku noć“ i mati me položi u postelju, pokrije i prekrsti. Roditelji a osobito mati učila nas je da starije poljubimo u ruku, da se ulicom javimo i kažemo „ljubim ruku“ starijem itd. 
     U osnovnoj školi kad naša učiteljica, koju smo svi voleli izađe iz učionice ako je ko došao kod nje u posetu ili ona morala gde otići uvek je mene kad sam bila u IV razredu ostavljala, da ja s đacima svršim sve predmete koji su na redu. I ja sam to tako vešto uradila, da se ona čudila. Učiteljica me je svud hvalila i isticala kao „izvanredno dete“ tako da su mnogi roditelji karal isvoju decu sa mnom,što mi je kod nekih bogatih devojčica stvorilo neprijatelje, i kao već udatoj u Šapcu javi mi je jednom neki mlad čovek i reče: „Mi smo svi u školi bili ukoreni vama i vašim učenjem“.
        Kad sam o raspustu, posle druge godine Učiteljske škole došla kući, moja je mati poboljevala. A kako je bila ćutljiva i nikom da ne dosadi, nije se ni tužila, bar meni. Docnije ja sam se čudila da ondašnji lekar nije „pronašao“ lek za njenu bolest a ja sam se već tada setila leka. Kad sam bila u III razredu Učiteljske škole dobijem od jedne tetke crni glas, da je moja dobra mati umrla. I ako me je naša dobra učiteljica i drugarice mnogo tešile ta rana je bila neprebolna, jer sam ja uvek docnije mislila i govorila: teška je siromaština, teža je bolest a najteža je žalost…“.

     Godine 1923. Anđelija Stančić je odlikovana ordenom Svetog Save. Tim povodom u „Novostima“ od 2. marta 1923. godine objavljeno je njeno pismo:
       „U skorašnjem broju „Samouprave“ izašlo je pored ostalih imena odlikovanih učiteljica i moje ime.
        Čast i poštovanje ordenu, liku i uspomeni „Svetog Save“, čijim sam stopama trudila se da idem za vreme moje učiteljske službe. Čast i hvala i onome ko me odlikuje ili me je predložio za odlikovanje; ali ja orden niti želim niti mogu primiti. To je za mene sad dockan. Kad nisam odlikovana pre 12-15 godina, kad sam ja i naša kuća u Šapcu toliko radili kao rodoljubi izvan školskog rada a odlikovani je bio čak i jevrejski pop!
      Kad nisam odlikovana i pre kad je Učiteljski zbor u Požarevcu predložio prvi i poradio da se podigne Učiteljski dom. Kao delovotkinja tog zbora, a pored čestitog tadanjeg predsednika poč. Mih. Stevanovića, bilo je tu i moje misli. Pa nisam odlikovana kad sam najviše radila za osnivanje „Ženskog Društva“. Nisam odlikovana kad sam u Ohridu dve godine besplatno držala časove u tamošnjoj Radničkoj školi dva put nedeljno i trudila se na osnivanju iste uz pripomoć svoga […]. Pored moga rada u osnovnoj školi bila sam i upraviteljica neko vreme te radničke škole.
     Besplatno sam se primila tri meseca (sa još dva učitelja) da u večernjoj školi predajem Istoriju (za koje vreme mi je stan obijen i pokraden).
       Nisam odlikovana kad sam u Vodenu prva osnovala „Zaštitu sirote dece“ iz pripomoć g. sveštenika u logoru Ljube Radovanovića, koji je na moj predlog skupljao decu izbegličku a ja kao nadzornica „Oficirske kujne“ skupljala sam ostatke jela i našoj deci delila. Kad se posle to pretvorilo u društvo malih četnika, predavala sam neko vreme, pored svog posla u kujni, čitanje i pisanje ili račun besplatno toj deci, dok se to opet nije pretvorilo u neradničko društvo „Obdaništa“ gde su deca provodila u igri, pozorištu a siroti starci „poslednje odbrane“ vukli im vodu i služili ih, i tako dalje.
        I sad kad sam već neku godinu u penziji sa po nekim malim još radom ja ne želim orden, ne želim odlikovanje i na tome se zahvaljujem, blagodarim i odbijam. Neka se vodi računa u buduće u ministarstvu o vrednim nastavnicama, koji pored nastave u školi rade i na vaspitanju dece, koje je i suviše napušteno; neka se vodi računa o onima koji rade besplatno na prosveti narodnoj u slobodnim časovima i na materijalnom blagostanju našeg jadnog namučenog i napuštenog naroda. Njih odlikujte čemu ću se i ja radovati. A za mene je sad dockan. Anđelija V. Stančić, učit. u penziji.“

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

     Fantastično urađena serija i film „Montevideo, Bog te video“ vratila nas je u tridesete godine 20. veka i podsetila na sad već dugo nepostojeći spokoj prožimljen sa jedne strane sanjarskim a sa druge razuzdanim melodijama. Ovaj osvrt u prošlost ponovo je oživeo ličnost Božidara Simonovića i podsetio nas na jednu zaboravljenu šidsku porodicu. Doduše, još se tu i tamo u Šidu pomene ime Đokice Simunovića kao jednog od poslednjih članova ove izumrle porodice, iako već odavno nema ni Đokicine kuće, ni Đokicinog bunara. Na sreću, još uvek je očuvano Simunovićevo groblje. Ono što je najvažnije jeste da je ova porodica ostavila neizbrisiv pečat u srpskom društvu od crkve, preko politike do sporta.
     Nije poznato zašto je prezime Božidara-Boška-Bože Dunstera napisano u obliku Simonović a ne Simunović kako je upisan i u protokol krštenih.

     Rodonačelnik ove porodice je stražmešter Simeon, rođen sredinom 17. veka. Nije poznato mesto Simeonovog rođenja (ne treba odbaciti mogućnost da je rođen u Šidu). Ukoliko se Simeon doselio u Šid to je bilo pre velike seobe Srba 1690. godine jer mu je u Šidu, godinu dana pre seobe, rođen sin Radosav. Drugi Simeonov sin, Petar, rođen je takođe u Šidu, 1696. godine. Petar je kasnije postao sveštenik a opsluživao je parohiju u Adaševcima. Prema ustaljenim pravilima među ondašnjim srpskim porodicama, oba Simeonova sina uzimaju prezime po očevom imenu.
     Radosav Simunović je imao dva sina Danila-Daču († 1812), Božidarevog čukundedu, i Stefana († 1789). Poznato je da je Radosav držao vodenicu na Šidini, između Berkasova i Šida, na vlastelinskoj zemlji. Ovu vodenicu su nasledili njegovi sinovi, da bi kasnije gazdovanje nad njom podelili sa Petrom Kalinićem iz Šida. Uvećavajući porodični kapital kroz zanate i trgovinu, Simunovići su ubrzo postali jedna od najbogatijih šidskih porodica. Zanimljiv je izvod iz poreskog zaduženja Stefana Simunovića. Ukupno plaćen porez (koji je obuhvatao porez na ukućane, kuću, stoku, zemlju itd) 1777. godine iznosio je 5.64 forinti, 1778-9. 5,36, 1780. 6,8, da bi se 1791. godine povećanjem imanja i porez povećao na 16,34 forinte.
     Kapital i društveni status pružili su Simunovićima mogućnost povezivanja sa poznatim i uglednim srpskim porodicama. Mora se pomenuti da je sestra arhiepiskopa beogradskog i mitropolita srpskog Petra Jovanovića bila udata za Tomu Simunovića. Tako je ovo prezime ostalo za večnost zapisano u mauzoleju crkve manastira Krušedola. Strina Božidara Simunovića je praunuka kuzminskog paroha Petra Runjanina i bratanica čuvenog kompozitora Josifa Runjanina. Simunovići su rod sa poznatom iločkom porodicom Kirjanović. Dugogodišnji kum Simunovićima je Dimitrije Mita Orešković, poznati šidski kompozitor.
     Božidar Simunović je treće po redu dete šidskog posednika Radoslava (rođ.1848) i Terezije, a unuk ekonoma Nikolaja (1815-1890) i Sofije (1815-1899) Simunović. Rođen je 31. januara 1898. godine (po starom kalendaru) a ime je najverovatnije dobio po svom kumu pravniku Božidaru Šumanoviću. Zanimljivo je da je u periodu od 1952-1963. godine sklopio čak tri braka. Imao je dve starije sestre – Veru (1895-1980) i Nadeždu (rođ. 1897). 

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)