Šidski Šumanovići – porodica akademskog slikara Save Šumanovića

Prezime Šumanović se u Šidu prvi put pominje u jednom dokumentu od 31. marta 1775. godine, u kojem Vasilije Popović iz Šida potražuje novac od Teodosija Nikolića iz Berkasova koji ga je  uzeo od njegovog maloletnog pastorka Koste Šumanovića. S obzirom na to da  Kostino poreklo ostaje za sada nepoznato, on se može smatrati rodonačelnikom porodice u Šidu. Kako se u pomenutom dokumentu pominje i Šumanovićev posed u Berkasovu moguće je da je Kosta tamo i rođen. U Berkasovu se 1746. godine pominje Vićentije Šumanović, koji bi u tom slučaju mogao da bude Kostin otac ili deda. Takođe, u Molovinu je tokom sedme i osme decenije 18. veka službovao sveštenik Gavril Jakovljev Šumanović (rođ. 1734). Njegova ćerka Roksa se udala za Stefana Grozdića iz Šida i nakon toga održavala prisne veze sa šidskim Šumanovićima. Zbog toga se može pretpostaviti i rodbinska veza šidske grane sa pomenutim molovinskim parohom.

Tužba Vasilija Popovića iz 1775. g.

Kosta Šumanović je imao dva braka. Prvi sa Skevijom († 1806) i drugi sa Sofijom († 1840). Koliko je poznato, u prvom braku je Kosta imao sina Iliju, i ćerke Kumriju udatu u Neštinu, i Katarinu.  U drugom braku je imao  ćerku jedinicu Katarinu. Umro je 11. aprila 1810. godine.

Kostin sin Ilija († 1850) se oženio u Maloj Vašici 1806. godine Julkom Davidović (Mala Vašica, 1788 – Šid, 1867). U braku su imali sinove Savu (1807─1836), Konstantina (1816–1887), Svetozara (1822─1906), Jovana (1825─1897) i Joakima (1828─1865).

Plan za zidanje kuće Ilije Šumanovića iz 1818. g. (kasnije kuća Jovana i Zore Šumanović i banka)
Kuća porodice Šumanović (druga zdesna) oko 1910. g.

Ilija Šumanović je bez sumnje bio najdominantniji trgovac u Šidu tokom prve polovine 19. veka. U više navrata (1814, 1833, 1834, 1835, 1845, 1846 itd) je uzimao u zakup vlastelinska dobra: vašar, krčmu, sakupljanje šišarki, berba kukuruza, točenje vina, klanje stoke itd. Takođe je zakupljivao i krčmu u Adaševcima (1834) i vodenice na Šidini (1821, 1839). Sebe kao odgovornog građanina pokazivao je u momentima borbe za bolji položaj šidskih Srba. Ostali su sačuvani i Ilijini dopisi upozorenja opštinskoj vlasti o mogućim izlivanjima Bosuta  itd. Sa druge strane stiče se utisak da Šumanovićevo poslovanje nije uvek bilo u skladu sa dogovorima, kao i da njegovi postupci nisu uvek išli u korist zajednice. Salamon Oberson iz Vukovara ga je tužio 1825. godine, jer je prodao sakupljenje šišarke drugom, a ne Obersonu koji je već dao kaparu za njih; 1828. godine David Konjević iz Mitrovice je tužio Šumanovića i Timotiju Foriškovića da su uzeli robu iz njegove trgovine i da nikad nisu platili, a oni su tvrdili da su to bila neka druga dvojica iz drugog mesta ali sa istim imenima; nakon što je utvrđeno da je 1834. godine točio neispravna pića u zakupljenoj krčmi u Adaševcima Šumanoviću su zapečaćena sva burad sa pićem; zbog neplaćenog duga za kupovinu jagnjadi i koza Šumanovića je 1835. godine tužio Anton Okrugić iz Morovića; Šumanovićeva goveda su 1839. godine nanela ogromnu štetu na berkasovačkoj livadi; prevario je Pavu Vićanovića za 50 forinti prilikom prodaje kuće 1844. godine; kao zakupnik prava klanja stoke i prodaje mesa uhvaćen je pri klanju bolesnog bika 1846. godine, a iste godine je priveden zbog neplaćenog duga za pravo sakupljanja šišarki itd.

Ilija Šumanović preko Vlastelinskog suda potražuje dug pokojnog Stevana Slavuja od njegove zaostavštine, 1831. g.
Potvrda opštini za kupljenu četku za čišćenje sobe, belu metlu i barut, 1834. g.
Račun iz trgovine Ilije Šumanovića, 1823. g.

 

Ilija Šumanović, plaćena taksa za zakupljenu arendu na vlastelinstvu, 1830. g.

Ugovor (na 2 strane) Šidskog vlastelinstva i arendatora Gavrila Georgijevića, Ilije Šumanovića i Tanasije Stanića o zakupu vlastelinske krčme, vašara i mesnica na tri godine za 4065 for. Šid, 1810. g.

Nakon Ilijine smrti porodično poslovanje su preuzeli njegova supruga Julija-Jula i sin Svetozar. Šumanovići su nastavili praksu zakupljivanja vlastelinskih dobara: zakup Velike vlastelinske krčme (preteče kasnijeg hotela „Grand“), zakup prava točenja piće u vlastelinskim krčmama, zakup vašarskih prava itd. O njihovom manje uspešnom poslovanju svedoče dokumenta Šidskog vlastelinstva koja pominju njihove dugove i parnice. Ovakva situacija svakako nije oslabila imovno stanje Šumanovićevih što se i vidi iz testamenta Jule Šumanović u kojem je nabrojana celokupna pokretna i nepokretna imovina. Deca Ilijinog i Julinog najstarijeg, tada već pokojnog, sina Save dobila su kuću u današnjoj ulici Cara Dušana (prema Pravoslavnom groblju). Sin Jovan je dobio kuću u istoj ulici, na uglu sa ulicom Vuka Karadžića a Joakim-Aca kuću u tadašnjem Varoškom šoru (danas Galerija slika „Sava Šumanović“ Šid). Glavni naslednik i naslednik roditeljske kuće u centru grada je bio sin Svetozar.
Najstariji sin Svetozara Šumanovića, Ilija (Šid, 1865–Morović, 1921) završio je Bogosloviju i postao sveštenik. Službovao je kao paroh u Tovarniku i Moroviću. Bavio se književnim i prevodilačkim radom, ali i politikom. Drugi Svetozarev sin, Jovan (1873 – 1930) magistrirao je farmaciju, ali nije radio u struci. Bio je jedan od osnivača i predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Šidu osnovanog 1924. godine. Svojim testamentom je zaveštao kuću i posed Branjevina (90 jutara) Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Salon iz kuće porodice Šumanović. Kasna faza drugog rokokoa, oko 1850. g. (Muzej Vojvodine, P 608–P 615)
Porcelanski servis porodice Šumanović (Muzej grada Novog Sada, Legat Desanke Kostić)
mr. Jovan i Zora Šumanović, 1928. g.
Dobrovoljno vatrogasno društvo Šid. Jovan Šumanović, drugi red, sedi četvrti sleva
Milan (Teodora) Šumanović, oko 1905. g.
Stoje sleva: Aleksandar Šumanović (1902–1936), Katarina Šumanović udata Gecić (1897–1940), Stevan Gecić (1896–1950), Borislava Šumanović udata Mirković (1905–1965) i Pavle Šumanović (1910–1985).
Sede sleva: Julka Šumanović rođ. Šinko (1873–1963) i Branislav Šumanović (1870–1937).
Deca, levo Đorđe Gecić (1921–1981), u sredini Branislava Gecić (1924–2014) i Pavle (1919–1980). (Vlasništvo Muzej Grada Novog Sada)
Aleksandar (Branislava) Šumanović (1902-1935), direktor Vodne zadruge u Šidu (Vlasništvo Damjan Šumanović)
Sveštenik Ilija Šumanović, 1906. g.
Čitulja povodom smrti Hristine Šumanović, supruge Joakima-Ace Šumanovića („Zastava“ br. 42 od 16.3.1877. g.)
Jelena (Joakima) Šumanović, supruga dr. Dragutina Grčića, oko 1895. g.

Dr Svetislav Šumanović (Šid, 1860 – Zagreb, 1945), Joakimov sin, školovao se u Beču i Gracu. Posle završenih studija prava nastanio se u Zagrebu gde je živeo  do svoje smrti marta 1945. godine. Bio je bio oženjen Katarinom Lađević (Karlovac, 1867 – Zagreb, 1894) sa kojom je imao kćerku Hristinu Kristu (Zagreb, 1892  –  Beograd, 1981) udatu za dr Đorđa-Đuricu Đorđevića.  Bio je član prvog Upravnog odbora Srpske banke u Zagrebu i jedan od osnivača te banke. U periodu od 1903. do 1907. godine obavljao je funkciju podbana u vladi grofa Kuen Hedervarija i više puta je bio biran kao zastupnik Šidskog sreza u hrvatskom saboru. Dr Šumanović je donirao veliki polijelej hramu Svetog oca Nikolaja u Šidu, za koji je idejno rešenje  uradio čuveni arhitekta Herman Bole. Izdvojićemo dva novinska članka o dr Šumanoviću:

„Novi predstojnik vladinog odjela, presvietli gospodin dr. Svetislav Šumanović, nije „homo novus“ u našem javnom životu. Biograf njegov nema doduše na dispoziciju mnogo podataka o njegovoj karieri, – jer može samo to zabilježiti, da se je rodio 14. rujna 1860. u Šidu, da je svršio gimnaziju u Vinkovcima, a pravne nauke u Beču i Gradcu, te da je od g. 1886. odvjetnikovao u Zagrebu i kao nar. zastupnik biran bio u Šidu od petnaest godina ovamo, ─  ali svak, koji prati naše javne poslove, dobro znade, da je dr. Šumanović od toliko godina jedan od najodličnijih, najumnijih i najuplivnijih članova hrvatskog zakonodavnog tiela. U svakovrstnim javnim pitanjima uzimao je on u saboru rieč, ili je vršio službu izvjestitelja, a svi znamo i jedva da mu itko ne priznaje, kako je vazda dokazao, da je muž visoko naobražen, jednako upućen u pravne zadaće i narodno-gospodarske odnošaje, kano i u juridičke subtilnosti, čovjek izvanredno brzog shvaćanja i praktičnog duha u najboljem smislu te rieči, pravi i prokušani parlamentarac, koji služi na diku našemu saboru. Tko Šumanovića iz bližeg poznaje, znade također, da je čovjek neumorno radin i uztrajan, savjestan i nesebičan, iskreno liberalan i plemenit demokrata od glave do pete. S tih razloga nije čudo, što je dr. Šumanović za kratko vrieme osvojio jedno od prvih mjesta u našem parlamentarnom životu i stekao obće uvaženje, koje mu je svakom zgodom manifestirano od njegovih kolega, dičili se oni bud hrvatskim bud srbskim imenom.” (Narodne novine, Zagreb, 1903, бр. 169)

Politički uspeh jednog Srbina –  Gotovo nečujno provukla se kroz beogradsku i u opšte kroz srpsku štampu vest, da je dr. Svetislav Šumanović, podban Hrvatske i Slavonije (položaj koji je skopčan sa položajem ministra unutr. dela), pao sa toga položaja. Niko nije na tu važnu političku stvar ni obraćao pažnju, ma da je to jedan simptom od vrlo velikog značaja u pitanju o zajednici Hrvata i Srba. Vredno je videti kakve razloge za njegov pad navode hrvatski i srpski listovi, od kojih ni jedni nisu naklonjeni Šumanoviću, prvi za to što je Srbin a drugi za to što je član srpskog kluba odnosno vladinovac.  „Hrvatski listovi sa „Hrvatskim Pravom“ na čelu tvrde, da je Šumanović pao zato, što je i suviše bio Srbin, i kao takav jako protežirao srpske stvari. „Hrvatsko Pravo“ po svome običaju ide i dalje, pa ga prosto optužuje da je bio izdajnik zemlje: „Pod njegovom vladavinom diglo se srpstvo u Hrvatskoj do takove visine kako nikad prije. Već se pod njegovom vladom Srpstvo na štetu Hrvatstva razmililo tako, da su već gospođe visokih činovnika na gospodskih saorejah radovale se raspadu monarhije, što će Hrvatsku baciti u krilo Srbije i tako joj dati „narodnu dinastiju“. Srpski listovi „Zastava“ i „Srbobran“, padajući u drugu krajnost, spore Šumanoviću svaki rad za srpske opravdane želje, dokazujući da je prema Hrvatima bio veoma popustljiv na štetu Srpstva. Kao god što je lažno ono što je „Hrvatsko Pravo“ iznelo protiv Šumanovića isto je tako netačno ono što pomenuti srpski listovi tvrde. Šumanović je mnogo što šta učinio za srpsku stvar u Hrvatskoj, što je i sada već od velike koristi, ali razume se nije učinio ono što ti listovi zahtevaju, ne vodeći računa o tome, da je mnogo lakše tražiti no davati – naročito kad je u pitanju Srpstvo u Hrvatskoj. Kakav je Šumanović inače bio kao ministar najbolje kazuje priznanje „Zastave“ koja veli: „Šumanović je popustio od dosadanje vladine strogosti i na skoro je zemlju umirio. Prazne blagajne napunio je, činovnički aparat nije zastao i nestala beše uzrujanost a povratila se i učvrstila nada. Naskoro se financialna nagoda sklopila, vlada dobila tri miliuna kruna, vratila dug, činovnici dobili povišicu samo što ova nije pravedna.  Dr. Šumanović sad je hteo nekim načinom da izmiri vladu s narodom, jer znate svaka vlada u Zagrebu mora biti u protivnosti s narodom. Eto vam Kuenove vlade za dvadeset godina dok na posletku nije izbilo nezadovoljstvo u narodu onako krvavo, i velika je sreća što je Hedervari onako otišao, inače bi bilo nesreće strašne i užasne. To je hteo Šumanović da izgladi, te da povrati narodu sve ono, što mu je Kuen oduzeo, ali nije mogao sve od jedanput. Mislio je, prvo treba što je najvažnije, ali odmah naiđe na ono čega se bojao prije nego što se toga mjesta primio. On nije mogao dopustiti da se izbori za sabor (koji će se najduže za mesec dana odrediti), izvedu onako, kako se to od njega tražilo, jer bi onda sva mržnja naroda i srpskog i hrvatskog na njega pala još gore, nego što je prije na Kuena“. Mi u Srbiji ćev 30 godna tražimo ministra za koga bi se moglo reći ovo što „Zastava“ veli za Šumanovića, pa ne možemo da ga nađemo, a u Hrvatskoj nije s njim niko zadovoljan i on mora da padne. Čudni političari!“ (Pravda, Beograd, 1905, br. 168)

Prvi Upravni i Nadzorni odbor Srpske banke u Zagrebu. Oko 1895. g. Drugi red, treći sleva dr Svetislav Šumanović.

Mlađi sin Joakima Šumanovića, Milutin (1862–1937) školovao se na Kraljevskom gospodarskom šumarskom učilištu u Križevcima gde je apsolvirao 1882. godine. Službu je započeo kao šumar u Rajevu selu 1883. godine a nastavio u Vinkovcima. Godine 1894. oženio se Persidom Tubić (1875–1968), ćerkom šidskog trgovca Save Tubića sa kojom je imao sina jedinca Savu.

Milutin Šumanović, oko 1900. g. (Vl. Mirjana Bakočević Nikolić)
Persida Šumanović (Vl. Mirjana Bakočević Nikolić)

Milutin je zbog bolesti prevremeno penzionisan 1900. godine pa se sa porodicom vratio u Šid. U Šidu je otvorio Ugovornu poštu koju je vodila njegova supruga Persida. Godine 1914, sa grupom najviđenijih Šiđana Milutin je uhapšen i sproveden u logor u Arad gde se teško razboleo.  Posle rata je prodao polovinu svog imanja šidskom trgovcu Vladimiru Trumiću, a zatim se posvetio vinogradarstvu i proizvodnji vina. Prema poreskoj prijavi Šumanovići su najveću količinu vina prodali 1929. godine – 16.817,5 l. Nakon toga količina se postepeno smanjivala: 1930 – 12.497,75 l, 1931 – 8890,5 l itd. Nakon Milutinove smrti brigu o imanju je preuzela supruga Persida i sin Sava.  Kao i mnogo puta ranije, tako i u tom momentu, Persida je iskazala žensku odlučnost, mudrost i sposobnost Tubićevih. Bez ikakvog problema je vodila celokupno imanje, i omogućila porodici da održi svoj kapital. Pored toga, Persida je od prvog dana bila najveća podrška sinu Savi u ostvarivanju njegove želje da postane slikar. Svakako ne treba zanemariti i Milutinovu moralnu i materijalnu podršku. Kao glava porodice složio se sa Persidinim predlogom da Sava upiše Privremenu višu školu za umjetnost i umjetnički obrt u Zagrebu. O svakodnevnom životu u porodici Milutina i Perside Šumanović, ali i o ličnosti gospođe Perside kao pripadnice višeg društvenog sloja, najbolje govore dnevnički zapisi njihove radnice Marije Demšar:

„Kako spremam Gospodinu i Gospođi u podne. Sto za ručak: 1 lepo prekrijem sto stolnjakom i stavim još jedan mali stoljnjačić, lep i izvezen; 2 stavim bokal vode, 2 čaše, za 2 osobe ili duše; 3 stavim 8 tanjira, 6 velikih i 2 mala na svaki kraj stola, a ako ima supe stavim gore i duboke. Ako nisu samo plitki, stavim na sred stola ili na kraj 4 velika i 2 mala na te velike. Potom 6 kašika, 5 viljuški i 5 noževa. Na desno i oko tanjira stavljam kašiku, viljušku, nož stavim, 2 kašike za sipanje iz činije. Ostale noževe i viljuške sa strane tanjira.  Na svaki tanjir stavim jednu lepu belu (salvetu)…“   /Marija Demšar,  proleće 1942. godine/

 

Na desetogodišnjicu smrti svog sina, Persida Šumanović je poklonila Šidu porodičnu kuću, 7 jutara vinograda i 417 slika za osnivanje galerije. Persida Šumanović se tako svrstala u red najvećih darodavaca u srpskom narodu.

Sava Šumanović, oko 1901. g.

Najznačajniji član porodice Šumanović, najznačajniji Šiđanin, najznačajniji srpski slikar prve polovine 20. veka i svakako jedan od najznačajnijih srpskih slikara uopšte je Sava Šumanović (Vinkovci, 1896 – Sremska Mitrovica, 1942).  Rodio se u Vinkovcima gde je njegov otac Milutin radio kao upravnik šumarskog kotara. Četiri godine kasnije, 1900. godine, porodica Šumanović se vratila u Šid i doselila u današnju Spomen-kuću Save Šumanovića. U njoj je umetnik  proveo prvu i poslednju deceniju svog života. Školovao se u Šidu, Zemunu, Zagrebu i Parizu, i smatra se jednim od naših najobrazovanijih slikara. Posle završene gimnazije u Zemunu, Sava Šumanović je pohađao Privremenu višu školu za umjetnost i umjetnički obrt u Zagrebu i diplomirao 1918. godine. Odlazak u Pariz 1920, bio je prekretnica u njegovom životu i radu. U Parizu je sa kraćim prekidima boravio deset godina. Godine 1930, Sava Šumanović se vratio u Šid gde se u potpunosti posvetio slikanju. Iako je na početku bio oslobođen svakog posla vezanog za porodično imanje, posle očeve smrti 1937,  preuzeo je  poslove i brigu  o porodičnom posedu.

Sava Šumanović, Predeo sa poljem žita, 1939. (Vl. porodica Martinović, Beograd. Izvor: Lj. Miljković, Prepuštanje pasiji). Na delu, koje je naslikano kao poklon slikara Zori Šumanović, nalazi se Šumanovićev posed Branjevina.

Početak Drugog svetskog rata Sava Šumanović je dočekao u Šidu. Iako nije bio politički aktivan, niti pristalica nekih nacionalističkih krugova, Sava Šumanović je bio uhapšen u zloglasnoj ustaškoj raciji  sa još 120 svojih sugrađana i streljan 30. avgusta 1942. godine. Sava Šumanović nije bio oženjen. Iza sebe je ostavio opus od preko 700 ulja na platnu i približno isti broj skica u raznim tehnikama.

Sava Šumanović

Zanimljivo je pomenuti da Sava Šumanović nije jedini slikar u porodici. Njegova rođaka, Borislava Mirković rođ. Šumanović, ćerka Branislava Šumanovića (1870-1937), takođe se bavila slikanjem.

Rad Borislave Mirković rođ. Šumanović, 1936. (ulje na platnu)

Testament  Jule Šumanović, posednice iz Šida (Mala Vašica, 1788 – Šid, 1867)

„Testament – Budući da je smrt svakomu čoveku izvestna, ali mu je čas smrti neizvestan, i budući da se i ja u visokoj starosti nahodim, u kojoj svaki čas za smrt pripravna biti moram to sam naumila moju poslednju volju pismeno izjasniti da bi tako svako nesporazumljenje posle moje smrti između moje dece predvarila. Zato imajući pravo sa moim stečenim dobrom raspolagati sledujuće raspoloženje činim. Moja dakle poslednja volja sastoi se u sledećem:

  1. Sinu Kosti najstarijem ostavljam: u kukujevačkom ataru šumu Guštu od Spailuka kupljenu pod no.198 R.N.3498.; osem toga svake godine sto forinti T.Nov. ili kapital od hiljade forinti T.N. kojemu Svetozar sin plaćati dužan da bude.
  2. Sinu Svetozaru ostavljam: kuću u kojoj živim zajedno sa placom i zgradama pod No.455 u Šidu; šumu Branjevinu celu u Gibaračkom ataru pod No.115 R.N.796; vinograd sav u gibaračkom ataru pod No.115 R.N.2630.2632; 1 lanac oraće zemlje nuz vinograd; i vodenicu u selu Berkasovu 139. No.70; zajedno sa zemljom u berkasovačkom ataru pod No.3119. Za sve ovo dužan da bude Svetozar kućevne sve dugove, za koje i zna i ne zna isplatiti. Osim toga ima sinu mom i unucima mojima što se ovde naredilo bude plaćati i isplatiti.
  3. Sinu Joci osim što je iz kuće izno ostavljam: u Jaseniku od pop Avrama kupljenu livadu pod No.2889-2890 i 1572; Iz vodenice da mu Svetozar ima svake godine 400.oka brašna davati;
  4. Sinu Aci: kuću od Kucure kupljenu zajedno sa tamo ležećom građom i cigljom; 1 lanac oranice ukraj Foriškovića u Aništu pod No.4014; 1 lanac kraj vrbare u vrtlogu pod No.(4159-4170); opet u vrtlogu 1 lanac kraj Maukovića pod No. 4146; 1 lanac u Mišudarinceriku pod No.1204 : 1355; na gornjoj Banovini 1 ½ lanac pod no.4891; 3 kose livade ukraj Oberkneževića pod No.1447;  2 kose livade u Jaseniku ukraj Foriškovića pod No.2907;  veliku livadu od 9 kosa ukraj Posavca pod No.1555;  i čelo iste 2 kose pod no.1595; 4 kose usto deto ukraj Prnjajića pod No.1562; Obor pored Stanića kako kuća nosi do bunara; zajedno sa kućom i 3 čardaka šljivik i po bašče ukraj Tocla(?) pod No.2018; 1 bašču ukraj Posavca pod No.2024 od vinograda na Suvodolu sve što je pred kućom zajedno sa zemljom i širokim Članom(?) ispred kuće. Iz vodenice Svetozar da mu je dužan svake godine 400.oka brašna davati.
  5. Unuku Lazaru: u ime kuće hiljadu forinti T.N; polovicu vrbare u vrtlogu pod No. (4169-4170) od šidske strane; polovicu od njive na gornjoj banovini ukraj Đurčića na gornjoj strani pod no.4927 3 lanca i 7 fati; od 4 lanca u Mišudarinceriku polovicu 2 lanca od šidske strane pod no. 1213; od 4 kose livade u Jaseniku 2 kose od šidske strane pod No.2939; u Čejzovci 1 ½ kosa ukraj Koičkog Tanasije pod No. 1449; 6 kosa livada kod ćuprije ukraj Georgijevića pod No. 1451, 1479, 1515; i čelo iste 5 kosa ukraj Tule pod no.1409; vinograd na Suvodolu iza kuće odma polovicu sa kućom zajedno i polovicu zemlje; na oboru štalu sa guvnom zajedno; 2 bašče ukraj udovice Gaje Nedeljkovića pod no.2021; 1 šljivik čelo vrbare pored Luke Tubića pod no.1061 i 1062. Iz vodenice da mu je dužan Svetozar svake godine 400.oka brašna izdati.
  6. Unuku Pavlu: u ime kuće hiljadu forinti T.N; Svetozar da mu je dužan izdati polovicu vrbare od strane Tovarnika pod No.4169-4170; polovicu njive na gornjoj Banovini od 3 lanca i 7 fati pod No.4927; polovicu njive u Mišudarinceriku od 4 lanca od strane Šida pod no.1213; 1 kosu ukraj Mostarlića livade pod no.1612; u Čejzovci 5 kosa Livade ukraj Tome Simunovića pod No.1383 i 1381; čelo iste 5 kosa ukraj Stanića pod No.1413; i opet 3 kose ukraj Stanića pod no.1415; 2 šljivika ukraj vrbare 1051; plac sa Šljivikom 676/6 i 5668 kod pekara; na oboru veliku Gvozdanovića bašču vinograda Suvodola od Šida  polovica do kuće. I iz vodenice svake godine da mu je dužan Svetozar izdati 400.oka brašna

Sve pokretno dobro kao rana, marva, piće, buradi, kace ili ma kakvog imena pokretno dobro zvalo se, Svetozaru dajem. Osim toga sa sviju ovde izloženi nepokretni dobara za 3 godine razumevajući treću godinu koncem novembra to je 1862. užitak. Za koje on da dužan bude kao što je gore kazano sve kućevne dugove i mom sinu Kosti hiljadu forinti T.N. ili svake godine 100 f. T.n. mom unuku Lazaru hiljadu forinti T.N. ili svake godine 100 f.T.N. i mom unuku Pavlu hiljadu forinti ili svake godine 100 f. T.N. platiti. Ovo je poslednja moja volja tako tvrda, da je nigda više promenuti neću. Zato se odričem toržestveno prava drugi testament praviti, odričem se također prava sa mojim današnjim imenom(?) budi kakvo raspoloženje učiniti i obvezujem sebe, moje današnje imjenije bez naimanjeg imalenija(?) ili zaduženja moje rečenim naslednicima potpuno ostaviti pa da bi decu i unuke moje osigurala u dobroj volji zadržala to svakom mom detetu i unuku dajem vlast ovaj moj Testament bez daljega mog znanja i soizvoljenja na sve moje nedvinito(?) imanje bez razlike intabulirati. Da je ova poslednja moja volja istinita i ne pretenja(?) I da je meni ovaj testament od reči do reči pročitan i razložen, naiposle da je po mojoj volji sastavljen potvrđujem Ja, ne znajući pisati mojim sobstvenoručnim krstom, koga sam pred mojim imenom načinila pred dole podpisanima svedocima u Šidu 20. februara 1859. Jula Šumanović.“

 

Testament Perside Šumanović (Šid, 1875 – Šid, 1968) majke akademskog slikara Save Šumanovića

“Moje zaveštanje – Pošto se moja želja i namera počinje ostvarivati sa osnivanjem muzeja što je bio cilj moga života i želja moga nesretnog sina Save, koji je mučeničkom smrću, od ustaške ruke poginuo 28 avgusta 1942 g u Mitrovici određujem sledeće: Slike poklanjam Gradu Šida, osim onih, koje sam zadržala za sebe i one koje ću da poklonim mojoj rodbini. Od slika koje se nalaze u Beogradu u muzeju na pohrani, poklanjam 5 K mojoj nećaki Hristi Đorđević rođenoj Šumanović- Za ostale odrediću naknadno. – Za uređaj muzeja, poklanjam moju kuću u Šidu, gde će se muzje urediti s’ tom željom da slike tamo stalno ostati moraju, nikad da se prenositi nesmeju, ni na izložbe ni u druge muzeje, već da za sva vremena ostaju gradu Šidu. Naziv muzeja mora biti „Muzej Save Šumanović“ ili „Galerija slika Save Šumanović“ i od toga ne odstupam. Vinograd od 8 jutara, koji se nalazi na Ašmanu, zadržavam doživotno sebi, a posle moje smrti, ostavljam Gradu Šidu, za održavanje Savinog muzeja. Za popunjavanje vinograda nemam mogućnosti, zato Grad Šid ako hoće da ima pre od njega koristi, neka ga popunjava. Sav podrumski inventar, koji se nalazi u ovoj kući, ostavljam uz taj vinograd gradu Šidu, i ako mom nećaku Srđanu Debeljačkom, nešto od tih stvari treba, nek iz tog inventara izdvoji.- Svu moju pokretnu imovinu, koja iza moje smrti ostane, ostavam mojoj sestri Leposavi Debeljački odnosno njenom sinu Srđanu, kao sav novac ako ga bude, nameštaj sa trpezarijom, sav porculan, svo staklo, svo rublje i krevetninu jedući pribor i sve drugo, a od vina koje se nađe, da se iz tog plate troškovi oko moje bolesti i sahrane. Sve one koje su me za života poslužili, ili ma kakvu uslugu učinili ja sam ih uvek sve nagradila i nemam prema nikome obaveze. Dugova nikakvih nemam. Za izvršioca ovog mog zaveštanja, imenujem mog nećaka Srđana Debeljačkog iz Šida. Kako ja nemam nikakvih prihoda osim tog polovnog vinograda, jer mi kirija od kuće, gde je bio sud odpada, tražim za naknadu ovog mog zaveštanja, da mi grad Šid osigura pristojno izdržavanje i doživotni stan u ovoj kući. Ovo zaveštanje sam napisala pri potpuno čistoj svesti i tri primerka i svojeručno potpisala. Sva tri primerka da budu kod suda overovljeni. Jedan će biti pohranjen kod suda, drugi kod Srđana Debeljačkog a treći ostavljam sebi.  Šid 11/3 1952, Šumanović Persida.”

 

(odlomak iz knjige “Graždanstvo šidsko” autora Radovana Sremca)

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

Šidski hram Sv. Nikolaja na početku i kraju Drugog svetskog rata

Istorija šidskog hrama Prenosa moštiju Sv. Oca Nikolaja u neraskidivoj vezi je sa istorijom samog Šida. Prvo pominjanje Šida i Svetonikolajevskog hrama u istorijskim izvorima je ne samo istovremeno, nego se nalazi u istoj rečenici. Kada je šidski kapetan Neško zapisao: „Sabornik kapetana Neška iz šanca Šida i cerkve svetago čudotvorca Hristova Nikolaja …leto 1704“ započela je istorija ove varošice sa hramom kao svojim srcem. Sadašnji hram Prenosa moštiju Sv. oca Nikolaja u Šidu sagrađen je u dve faze: prvo je sagrađen toranj (na staru crkvu) 1764. g. a potom je njemu prizidana, na mestu stare srušene, nova (sadašnja) crkvena lađa 1774. g. Hram je konačno je završen 1785. godine.

Hram Sv. Nikolaja danas

Uveliko rasplamsali nacizam Trećeg rajha i lagano sprovođenje u praksu klero-ustaške idelogije i njenih ciljeva tokom četvrte decenije 20. veka dostigli su svoj mirnodopski vrhunac u konkordatskoj krizi u Kraljevini Jugoslaviji 1937. g. Avgusta meseca 1939. g. potpisan je sporazum Cvetković-Maček kojim je stvorena banovina Hrvatska kojoj je, između ostalih, pridodat i Šidski srez. Ovim sporazumom za Srbe u Šidskom srezu započeo je progon na nacionalnoj osnovi koji će kulminirati u krvi samo dve godine kasnije osnivanjem tzv. Nezavisne države Hrvatske. Zbog nepovoljnog položaja Srba u Šidskom srezu nakon pripajanja Banovini Hrvatskoj, Crkvenom sudu Arhiepiskopije Beogradsko-Karlovačke u Beogradu je poslat dopis arhijerejskog namesnika šidskog protojereja Neška Neškovića sa zahtevom da se poništi izvršena reorganizacija u pogledu ovog sreza. U ovom dopisu od 20.2.1940. g. navodi se da Šidski srez ima 34.979 stanovnika od čega 16.320 ili 47 % čine Srbi. Hrvata je bilo 11.750 a Slovenaca 11. Preostali broj su činile manjine i to: Nemci 3000, Rusini 2800, Slovaci 800, Jevreji 200 itd. i ovakva nacionalna struktura se navodila kao najbolji pokazatelj da je Šidski srez bez razloga pripojen hrvatskoj banovini. Na žalost, ništa se nije promenilo. Ulazak nemačkih tenkova u Šid na prvi dan jevrejskog Pesaha i proglašenje NDH zapečatili su sudbinu hiljade građana Šidskog sreza. Doneti su nacistički rasni zakoni kojima su Jevreji i Cigani proglašeni nižim rasama, kao i klero-ustaški zakoni kojima su Srbi i pravoslavna crkva predodređeni za nestajanje. Već 11. aprila ustaše na čelu sa Josipom Šukom, Antonom Brindlom i Slavkom Vargovićem preuzimaju vlast u Šidu. Nakon osnivanja ustaške države, prve na udaru su se našle Srpska pravoslavna crkva i ćirilica kao simboli srpske nacionalnosti, a potom i svi ostali simboli Kraljevine Jugoslavije. Uspostavom NDH proglašeno je da nadležnost Srpske pravoslavne crkve u NDH prestaje za više 1,8 miliona pravoslavaca u Hrvatskoj i Pavelićevim ukazom osnovana je Hrvatska pravoslavna crkva (HPC). Tri nedelje kasnije, 25. aprila, donet je i zakon o zabrani ćirilice. Svi doneti zakoni počinju odmah da se sprovode i u Šidu o čemu svedoči i dokument od 20. aprila: „Gospodinu Nešku Neškoviću, Srbsko pravoslavni Svečeniku Šid: Primite do znanja da prema naređenju Njemačke komande, imate skinuti smjesta Grbove sa tornja Vaše crkve, te da nesmijete, sve tako dugo imati Bogosluženje u toj crkvi dok se ti grbovi na tornju nalaze. U Šidu 20. travnja 1941. Kotarski ustaški stan Šid”. Istovremeno, ulični razglas je širio obaveštenje da je Srbima i psima zabranjeno kretanje ulicama nakon 19 h.

Tokom leta 1941. g. sakupljeni su svi pravoslavni sveštenici iz Šidskog sreza i zajedno sa porodicama upućeni u logor u Caprag a odatle u Srbiju. U Šidu je za novog sveštenika, ali Hrvatske pravoslavne crkve (HPC), postavljen ruski izbeglica Vasilije Jurčenko. Za njega se u posleratnom izveštaju Anketne komisije kaže: „Kada je stvorena Hrvatska pravoslavna crkva na čelu sa mitropolitom Germogenom t.j. kada su prekonoći svi Srbi proglašeni Hrvatima pravoslavne vere, postavljen je Jurčenko za paroha u Šidu sa nadležnošću od Vinkovaca do Laćarka. Taj Jurčenko je bio eksponent okupatora, t.j. pomagač ustaški u zavađivanju, odnarođavanju i pokatoličavanju srpskog naroda“. Nakon što je Jurčenko imenovan za paroha, on je sa Lazarom Pavkovićem ispred crkvenog odbora, primio od opštinskog beležnika g. Ivana Daražaca ključeve od pravoslavne crkve. Nakon toga je 11. jula otvorio crkvu i istoga dana u 8 sati u veče obavio bdenije i time otpočeo bogosluženje u hramu po pravilima HPC. Prva sednica Crkvenog odbora HPC u Šidu održana je sutradan 12. jula. Ustaška vlast u Zagrebu oduzela je od šidske crkvene opštine vlasništvo nad crkvenom imovinom i kao novog vlasnika upisala upravu HPC. U vlasništvu crkvene opštine na dan 24.6.1941. g. nalazile su se pokretnine i nepokretnine u vrednosti od ukupno 1.979.214,38 dinara. Kako je julijanski kalendar bio ukinut, po prvi put u istoriji hrama Sv. Nikolaja u njemu su 24. i 25. decembra 1942. g. održane službe za rimokatolički Božić.

Poslednja sednica crkvenog odbora HPC u Šidu održana je 25.6.1944. g. Trebalo je da prođe godinu dana pa da se ponovo formira Srpska pravoslavna crkvena opština i održi prva sednica crkvenog odbora juna 1945. g. Na toj sednici su prisustvovali stari sveštenici, prota Nešković i jerej Čvorkov.

Tokom rata crkva nije puno oštećena. U toku borbi na Sremskom frontu i borbi za oslobođenje Šida crkva je spolja oštećena od rikošeta i u toku bombardovanja. Prilikom povlačenja iz Šida, ustaše su pokrale iz crkve svilene stihare a potom i minirale i pravoslavnu i rimokatoličku crkvu. Neverovatan splet okolnosti je hteo da za to sazna Šiđanin Sava Slavujević, tada pripadnik bosutskog partizanskog odreda, da se  prišunja crkvi, preseče kablove i spreči miniranje. Na žalost, nije stigao da deaktivira i eksploziv kod rimokatoličke crkve Srca Isusovog i ona je srušena nakon svega par minuta. Sava Slavujević je kao deminer nakon oslobođenja učestvovao u razminiravanju šidskog atara Banovina prilikom čega je i nesrećno poginuo u 33. godini života.

Sava Slavujević

U vreme borbi na Sremskom frontu, Jugoslovenska armija je na toranj crkve postavila osmatračnicu koja je srušena tek jula 1951. g.

Nakon oslobođenja Šida 6. decembra protojerej Nešković je održao moleban u hramu. Prilikom besede držao je sveću kojoj je postepeno slabio plamen sve dok se nije potpuno ugasio. Prisutni Šiđani su prokomentarisali da je to loš znak. Šest nedelja kasnije, 17. januara, Nemci su izvršili snažan protivudar i ponovo zauzeli Šid. Posle dva dana Prva armija prisilila je neprijatelja na defanzivu i povratila grad. Po oslobođenju Šida i povratku sveštenstva zaveden je red u parohiju i krenulo se sa obnovom crkvene organizacije.

(odlomak iz nepublikovane knjige “Hram Prenosa moštiju Sv. oca nikolaja u Šidu” autora Radovana Sremca)

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

Šidski piroman

Od kada je formirano Šidsko vlastelinstvo tokom osme decenije 18. veka i time započeli pritisci na srpsko stanovništvo pa sve do revolucionarnih 1848/1849. godina, valjda nije bilo čudnijih i gorih događaja nego kada je nikad otkriveni šidski piroman sejao strah Šidom 1826. i 1827. godine.

Piromanskim napadima prethodio je talas pljačkaških napada na bogate kuće. Između ostalih, opljačkana je i kuća trgovca Jovana Grčića za šta je on odmah optužio veći broj Šiđana a naročito je bio oštar sa optužbama prema komšijama. Kao glavnog krivca optužio je trgovca Stefana Slavuja koji je na osnovu tih optužbi uhapšen. Stefan je bez dokazane krivice u lancima sproveden prvo u Ilok, a nakon 16 dana u Vukovar gde je proveo u tamnici 27 dana. Sud je oslobodio Stefana krivice. U vreme njegovog odsustva, porodica Slavuj je imala ogromne gubitke: Stefanov otac je bio star i slab a deca opet previše mlada da bi brinuli o imanju. Uginulo je dosta stoke, naneta je šteta na kući i voćnjaku, nagomilali su se dugovi itd. Zbog takve situacije i nanete sramote Stefan je tužio Jovana Grčića. Slavuj je naveo da je sramota veća time što je on član ugledne porodice koja je dala čitav niz visokih carskih oficira, trgovaca i lekara. Nije poznat ishod tužbe kao ni dalji razvoj i rasplet ovog sukoba ali tu se ne završava priča sa Stefanom Slavujem.

Jedne večeri iste godine, uspavane šidske šorove razbudila je vika ljudi, zapomaganje i zvonjenje crkvenih zvona. Nepoznata osoba je podmetnula požar u jednoj trgovačkoj kući u centru Šida. Ubrzo je planula i druga kuća, pa treća, četvrta itd. Šiđani su spokojan san zamenili noćnom stražom. Naredne dve godine, tu i tamo, goreo je Varoški šor od centra pa sve do Donjeg šora.

Pogled na Varoški šor (danas ul. Svetog Save) iz pravca Tovarnika, 1903. g.

O ovim piromanskim napadima sačuvano je i svedočanstvo upućeno Vuku Karadžiću. U svom pismu upućenom Vuku 22. decembra 1827. godine, šidski jerej Avram Panić kazuje: „Visokopočitaemij Gospodine, moj ljubazni Pijatelju, šta sam vam onomad pisao i molio, znam da ste dobili i razumeli, a šta ću vam sad javiti, tomu ćete čuditi se. U Šidu je lane i ove godine toliko puta požar bio. Pališe proste majstore, i trgovce; pak najposle i sveštenstvo pogore. Kuća Gospodina prote 5. avgusta, oca Voinovića (mlađeg soparoha mojega) 6. oktobra, a moja kuća 3. decembra t.l. u pol osmog večernjeg sata izgore. Sve je izgorelo da mi više ništa ostalo nije, nego dve krajcare, koje mi se u džepu slučajno zatekle. Haljine, kreveti, jednim slovom sve mi je pogorelo. No ništa mi nije toliko žao, koliko Biblioteke moje.“

Par dana nakon paljenja kuće jereja Panića, za podmetanje požara je optužen Stefan Slavuj. Marija Forišković, žena nepismena za potpisivanje ali sposobna za olajavanje, u detalje je Vlastelinskom sudu 8. decembra 1827. godine prenela izjavu Stefanove žene Alke pa kaže „njen muž Stevan išo gasiti gospodinovu kuću i kadae kući došo ona kao žena njegova Alka govorila čoveče zaboga ti gasiš tuđu kuću našu nečuvaš, on njoi odgovorio est ništae ovo odovese vatre neboj nego odud oblizu nas će biti. I u friško vreme komšino seno izgorelo.“ I to je izgleda bilo dovoljno za sud da Stefana ponovo uhapse. Međutim, ovaj put nemogavši da izdrži sramotu i tešku situaciju, Stefan je u zatvoru izvršio samoubistvo vešanjem.

Deo Varoškog šora (danas ul. Svetog Save) sa crkvom i parohijskim domom

U Stefanovu odbranu, danas možemo reći dve stvari. Prvu, da je u njegovu odbranu stao i vukovarski solgabirov. A drugo, da je Alka za miraz donela 30 forinti koje je ubrzo „u rakiji popila kradom u svojoj i po tuđim kućama“, donela je, zatim, i jedno krme, jednu gusku i salo ali da su to odmah njena rodbina i poznanici pojeli gosteći se u njihovoj kući. Nakon što su počeli da piju i Stefanovo vino i rakiju on ih je oterao. Kad nije više mogla da čini takve stvari, Alka je išla kod vračare da izdejstvuje Stefanu bolest i smrt. Na kraju je Alka bez dozvole muža tj. razvoda otišla u Ilince. Nikad se više nije vratila. To jest, nije se vratila sve do Stefanove smrti kada je došla da traži svoj deo imanja. Svedočenje o njenom karakteru je ostalo zabeleženo u sudskim aktima Šidskog vlastelinstva a ono, mora se priznati, ne govori o njoj kao nekom kome se može verovati o bilo čemu pa i izjavi o požarima u Šidu. Sa druge strane, požara u Šidu više nije bilo.

Ko je bio i ostao šidski razbojnik a ko je bio i ostao šidski piroman ne zna se ni danas.

Autor Radovan Sremac, arheolog kustos

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)