Prezime Šumanović se u Šidu prvi put pominje u jednom dokumentu od 31. marta 1775. godine, u kojem Vasilije Popović iz Šida potražuje novac od Teodosija Nikolića iz Berkasova koji ga je  uzeo od njegovog maloletnog pastorka Koste Šumanovića. S obzirom na to da  Kostino poreklo ostaje za sada nepoznato, on se može smatrati rodonačelnikom porodice u Šidu. Kako se u pomenutom dokumentu pominje i Šumanovićev posed u Berkasovu moguće je da je Kosta tamo i rođen. U Berkasovu se 1746. godine pominje Vićentije Šumanović, koji bi u tom slučaju mogao da bude Kostin otac ili deda. Takođe, u Molovinu je tokom sedme i osme decenije 18. veka službovao sveštenik Gavril Jakovljev Šumanović (rođ. 1734). Njegova ćerka Roksa se udala za Stefana Grozdića iz Šida i nakon toga održavala prisne veze sa šidskim Šumanovićima. Zbog toga se može pretpostaviti i rodbinska veza šidske grane sa pomenutim molovinskim parohom.

Kosta Šumanović je imao dva braka. Prvi sa Skevijom († 1806) i drugi sa Sofijom († 1840). Koliko je poznato, u prvom braku je Kosta imao sina Iliju, i ćerke Kumriju udatu u Neštinu, i Katarinu.  U drugom braku je imao  ćerku jedinicu Katarinu. Umro je 11. aprila 1810. godine.

Kostin sin Ilija († 1850) se oženio u Maloj Vašici 1806. godine Julkom Davidović (Mala Vašica, 1788 – Šid, 1867). U braku su imali sinove Savu (1807─1836), Konstantina (1816–1887), Svetozara (1822─1906), Jovana (1825─1897) i Joakima (1828─1865).

Ilija Šumanović je bez sumnje bio najdominantniji trgovac u Šidu tokom prve polovine 19. veka. U više navrata (1814, 1833, 1834, 1835, 1845, 1846 itd) je uzimao u zakup vlastelinska dobra: vašar, krčmu, sakupljanje šišarki, berba kukuruza, točenje vina, klanje stoke itd. Takođe je zakupljivao i krčmu u Adaševcima (1834) i vodenice na Šidini (1821, 1839). Sebe kao odgovornog građanina pokazivao je u momentima borbe za bolji položaj šidskih Srba. Ostali su sačuvani i Ilijini dopisi upozorenja opštinskoj vlasti o mogućim izlivanjima Bosuta  itd. Sa druge strane stiče se utisak da Šumanovićevo poslovanje nije uvek bilo u skladu sa dogovorima, kao i da njegovi postupci nisu uvek išli u korist zajednice. Salamon Oberson iz Vukovara ga je tužio 1825. godine, jer je prodao sakupljenje šišarke drugom, a ne Obersonu koji je već dao kaparu za njih; 1828. godine David Konjević iz Mitrovice je tužio Šumanovića i Timotiju Foriškovića da su uzeli robu iz njegove trgovine i da nikad nisu platili, a oni su tvrdili da su to bila neka druga dvojica iz drugog mesta ali sa istim imenima; nakon što je utvrđeno da je 1834. godine točio neispravna pića u zakupljenoj krčmi u Adaševcima Šumanoviću su zapečaćena sva burad sa pićem; zbog neplaćenog duga za kupovinu jagnjadi i koza Šumanovića je 1835. godine tužio Anton Okrugić iz Morovića; Šumanovićeva goveda su 1839. godine nanela ogromnu štetu na berkasovačkoj livadi; prevario je Pavu Vićanovića za 50 forinti prilikom prodaje kuće 1844. godine; kao zakupnik prava klanja stoke i prodaje mesa uhvaćen je pri klanju bolesnog bika 1846. godine, a iste godine je priveden zbog neplaćenog duga za pravo sakupljanja šišarki itd.

 

Nakon Ilijine smrti porodično poslovanje su preuzeli njegova supruga Julija-Jula i sin Svetozar. Šumanovići su nastavili praksu zakupljivanja vlastelinskih dobara: zakup Velike vlastelinske krčme (preteče kasnijeg hotela „Grand“), zakup prava točenja piće u vlastelinskim krčmama, zakup vašarskih prava itd. O njihovom manje uspešnom poslovanju svedoče dokumenta Šidskog vlastelinstva koja pominju njihove dugove i parnice. Ovakva situacija svakako nije oslabila imovno stanje Šumanovićevih što se i vidi iz testamenta Jule Šumanović u kojem je nabrojana celokupna pokretna i nepokretna imovina. Deca Ilijinog i Julinog najstarijeg, tada već pokojnog, sina Save dobila su kuću u današnjoj ulici Cara Dušana (prema Pravoslavnom groblju). Sin Jovan je dobio kuću u istoj ulici, na uglu sa ulicom Vuka Karadžića a Joakim-Aca kuću u tadašnjem Varoškom šoru (danas Galerija slika „Sava Šumanović“ Šid). Glavni naslednik i naslednik roditeljske kuće u centru grada je bio sin Svetozar.
Najstariji sin Svetozara Šumanovića, Ilija (Šid, 1865–Morović, 1921) završio je Bogosloviju i postao sveštenik. Službovao je kao paroh u Tovarniku i Moroviću. Bavio se književnim i prevodilačkim radom, ali i politikom. Drugi Svetozarev sin, Jovan (1873 – 1930) magistrirao je farmaciju, ali nije radio u struci. Bio je jedan od osnivača i predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Šidu osnovanog 1924. godine. Svojim testamentom je zaveštao kuću i posed Branjevina (90 jutara) Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Dr Svetislav Šumanović (Šid, 1860 – Zagreb, 1945), Joakimov sin, školovao se u Beču i Gracu. Posle završenih studija prava nastanio se u Zagrebu gde je živeo  do svoje smrti marta 1945. godine. Bio je bio oženjen Katarinom Lađević (Karlovac, 1867 – Zagreb, 1894) sa kojom je imao kćerku Hristinu Kristu (Zagreb, 1892  –  Beograd, 1981) udatu za dr Đorđa-Đuricu Đorđevića.  Bio je član prvog Upravnog odbora Srpske banke u Zagrebu i jedan od osnivača te banke. U periodu od 1903. do 1907. godine obavljao je funkciju podbana u vladi grofa Kuen Hedervarija i više puta je bio biran kao zastupnik Šidskog sreza u hrvatskom saboru. Dr Šumanović je donirao veliki polijelej hramu Svetog oca Nikolaja u Šidu, za koji je idejno rešenje  uradio čuveni arhitekta Herman Bole. Izdvojićemo dva novinska članka o dr Šumanoviću:

„Novi predstojnik vladinog odjela, presvietli gospodin dr. Svetislav Šumanović, nije „homo novus“ u našem javnom životu. Biograf njegov nema doduše na dispoziciju mnogo podataka o njegovoj karieri, – jer može samo to zabilježiti, da se je rodio 14. rujna 1860. u Šidu, da je svršio gimnaziju u Vinkovcima, a pravne nauke u Beču i Gradcu, te da je od g. 1886. odvjetnikovao u Zagrebu i kao nar. zastupnik biran bio u Šidu od petnaest godina ovamo, ─  ali svak, koji prati naše javne poslove, dobro znade, da je dr. Šumanović od toliko godina jedan od najodličnijih, najumnijih i najuplivnijih članova hrvatskog zakonodavnog tiela. U svakovrstnim javnim pitanjima uzimao je on u saboru rieč, ili je vršio službu izvjestitelja, a svi znamo i jedva da mu itko ne priznaje, kako je vazda dokazao, da je muž visoko naobražen, jednako upućen u pravne zadaće i narodno-gospodarske odnošaje, kano i u juridičke subtilnosti, čovjek izvanredno brzog shvaćanja i praktičnog duha u najboljem smislu te rieči, pravi i prokušani parlamentarac, koji služi na diku našemu saboru. Tko Šumanovića iz bližeg poznaje, znade također, da je čovjek neumorno radin i uztrajan, savjestan i nesebičan, iskreno liberalan i plemenit demokrata od glave do pete. S tih razloga nije čudo, što je dr. Šumanović za kratko vrieme osvojio jedno od prvih mjesta u našem parlamentarnom životu i stekao obće uvaženje, koje mu je svakom zgodom manifestirano od njegovih kolega, dičili se oni bud hrvatskim bud srbskim imenom.” (Narodne novine, Zagreb, 1903, бр. 169)

„Politički uspeh jednog Srbina –  Gotovo nečujno provukla se kroz beogradsku i u opšte kroz srpsku štampu vest, da je dr. Svetislav Šumanović, podban Hrvatske i Slavonije (položaj koji je skopčan sa položajem ministra unutr. dela), pao sa toga položaja. Niko nije na tu važnu političku stvar ni obraćao pažnju, ma da je to jedan simptom od vrlo velikog značaja u pitanju o zajednici Hrvata i Srba. Vredno je videti kakve razloge za njegov pad navode hrvatski i srpski listovi, od kojih ni jedni nisu naklonjeni Šumanoviću, prvi za to što je Srbin a drugi za to što je član srpskog kluba odnosno vladinovac.  „Hrvatski listovi sa „Hrvatskim Pravom“ na čelu tvrde, da je Šumanović pao zato, što je i suviše bio Srbin, i kao takav jako protežirao srpske stvari. „Hrvatsko Pravo“ po svome običaju ide i dalje, pa ga prosto optužuje da je bio izdajnik zemlje: „Pod njegovom vladavinom diglo se srpstvo u Hrvatskoj do takove visine kako nikad prije. Već se pod njegovom vladom Srpstvo na štetu Hrvatstva razmililo tako, da su već gospođe visokih činovnika na gospodskih saorejah radovale se raspadu monarhije, što će Hrvatsku baciti u krilo Srbije i tako joj dati „narodnu dinastiju“. Srpski listovi „Zastava“ i „Srbobran“, padajući u drugu krajnost, spore Šumanoviću svaki rad za srpske opravdane želje, dokazujući da je prema Hrvatima bio veoma popustljiv na štetu Srpstva. Kao god što je lažno ono što je „Hrvatsko Pravo“ iznelo protiv Šumanovića isto je tako netačno ono što pomenuti srpski listovi tvrde. Šumanović je mnogo što šta učinio za srpsku stvar u Hrvatskoj, što je i sada već od velike koristi, ali razume se nije učinio ono što ti listovi zahtevaju, ne vodeći računa o tome, da je mnogo lakše tražiti no davati – naročito kad je u pitanju Srpstvo u Hrvatskoj. Kakav je Šumanović inače bio kao ministar najbolje kazuje priznanje „Zastave“ koja veli: „Šumanović je popustio od dosadanje vladine strogosti i na skoro je zemlju umirio. Prazne blagajne napunio je, činovnički aparat nije zastao i nestala beše uzrujanost a povratila se i učvrstila nada. Naskoro se financialna nagoda sklopila, vlada dobila tri miliuna kruna, vratila dug, činovnici dobili povišicu samo što ova nije pravedna.  Dr. Šumanović sad je hteo nekim načinom da izmiri vladu s narodom, jer znate svaka vlada u Zagrebu mora biti u protivnosti s narodom. Eto vam Kuenove vlade za dvadeset godina dok na posletku nije izbilo nezadovoljstvo u narodu onako krvavo, i velika je sreća što je Hedervari onako otišao, inače bi bilo nesreće strašne i užasne. To je hteo Šumanović da izgladi, te da povrati narodu sve ono, što mu je Kuen oduzeo, ali nije mogao sve od jedanput. Mislio je, prvo treba što je najvažnije, ali odmah naiđe na ono čega se bojao prije nego što se toga mjesta primio. On nije mogao dopustiti da se izbori za sabor (koji će se najduže za mesec dana odrediti), izvedu onako, kako se to od njega tražilo, jer bi onda sva mržnja naroda i srpskog i hrvatskog na njega pala još gore, nego što je prije na Kuena“. Mi u Srbiji ćev 30 godna tražimo ministra za koga bi se moglo reći ovo što „Zastava“ veli za Šumanovića, pa ne možemo da ga nađemo, a u Hrvatskoj nije s njim niko zadovoljan i on mora da padne. Čudni političari!“ (Pravda, Beograd, 1905, br. 168)

Mlađi sin Joakima Šumanovića, Milutin (1862–1937) školovao se na Kraljevskom gospodarskom šumarskom učilištu u Križevcima gde je apsolvirao 1882. godine. Službu je započeo kao šumar u Rajevu selu 1883. godine a nastavio u Vinkovcima. Godine 1894. oženio se Persidom Tubić (1875–1968), ćerkom šidskog trgovca Save Tubića sa kojom je imao sina jedinca Savu.

Milutin je zbog bolesti prevremeno penzionisan 1900. godine pa se sa porodicom vratio u Šid. U Šidu je otvorio Ugovornu poštu koju je vodila njegova supruga Persida. Godine 1914, sa grupom najviđenijih Šiđana Milutin je uhapšen i sproveden u logor u Arad gde se teško razboleo.  Posle rata je prodao polovinu svog imanja šidskom trgovcu Vladimiru Trumiću, a zatim se posvetio vinogradarstvu i proizvodnji vina. Prema poreskoj prijavi Šumanovići su najveću količinu vina prodali 1929. godine – 16.817,5 l. Nakon toga količina se postepeno smanjivala: 1930 – 12.497,75 l, 1931 – 8890,5 l itd. Nakon Milutinove smrti brigu o imanju je preuzela supruga Persida i sin Sava.  Kao i mnogo puta ranije, tako i u tom momentu, Persida je iskazala žensku odlučnost, mudrost i sposobnost Tubićevih. Bez ikakvog problema je vodila celokupno imanje, i omogućila porodici da održi svoj kapital. Pored toga, Persida je od prvog dana bila najveća podrška sinu Savi u ostvarivanju njegove želje da postane slikar. Svakako ne treba zanemariti i Milutinovu moralnu i materijalnu podršku. Kao glava porodice složio se sa Persidinim predlogom da Sava upiše Privremenu višu školu za umjetnost i umjetnički obrt u Zagrebu. O svakodnevnom životu u porodici Milutina i Perside Šumanović, ali i o ličnosti gospođe Perside kao pripadnice višeg društvenog sloja, najbolje govore dnevnički zapisi njihove radnice Marije Demšar:

„Kako spremam Gospodinu i Gospođi u podne. Sto za ručak: 1 lepo prekrijem sto stolnjakom i stavim još jedan mali stoljnjačić, lep i izvezen; 2 stavim bokal vode, 2 čaše, za 2 osobe ili duše; 3 stavim 8 tanjira, 6 velikih i 2 mala na svaki kraj stola, a ako ima supe stavim gore i duboke. Ako nisu samo plitki, stavim na sred stola ili na kraj 4 velika i 2 mala na te velike. Potom 6 kašika, 5 viljuški i 5 noževa. Na desno i oko tanjira stavljam kašiku, viljušku, nož stavim, 2 kašike za sipanje iz činije. Ostale noževe i viljuške sa strane tanjira.  Na svaki tanjir stavim jednu lepu belu (salvetu)…“   /Marija Demšar,  proleće 1942. godine/

 

Na desetogodišnjicu smrti svog sina, Persida Šumanović je poklonila Šidu porodičnu kuću, 7 jutara vinograda i 417 slika za osnivanje galerije. Persida Šumanović se tako svrstala u red najvećih darodavaca u srpskom narodu.

Najznačajniji član porodice Šumanović, najznačajniji Šiđanin, najznačajniji srpski slikar prve polovine 20. veka i svakako jedan od najznačajnijih srpskih slikara uopšte je Sava Šumanović (Vinkovci, 1896 – Sremska Mitrovica, 1942).  Rodio se u Vinkovcima gde je njegov otac Milutin radio kao upravnik šumarskog kotara. Četiri godine kasnije, 1900. godine, porodica Šumanović se vratila u Šid i doselila u današnju Spomen-kuću Save Šumanovića. U njoj je umetnik  proveo prvu i poslednju deceniju svog života. Školovao se u Šidu, Zemunu, Zagrebu i Parizu, i smatra se jednim od naših najobrazovanijih slikara. Posle završene gimnazije u Zemunu, Sava Šumanović je pohađao Privremenu višu školu za umjetnost i umjetnički obrt u Zagrebu i diplomirao 1918. godine. Odlazak u Pariz 1920, bio je prekretnica u njegovom životu i radu. U Parizu je sa kraćim prekidima boravio deset godina. Godine 1930, Sava Šumanović se vratio u Šid gde se u potpunosti posvetio slikanju. Iako je na početku bio oslobođen svakog posla vezanog za porodično imanje, posle očeve smrti 1937,  preuzeo je  poslove i brigu  o porodičnom posedu.

Početak Drugog svetskog rata Sava Šumanović je dočekao u Šidu. Iako nije bio politički aktivan, niti pristalica nekih nacionalističkih krugova, Sava Šumanović je bio uhapšen u zloglasnoj ustaškoj raciji  sa još 120 svojih sugrađana i streljan 30. avgusta 1942. godine. Sava Šumanović nije bio oženjen. Iza sebe je ostavio opus od preko 700 ulja na platnu i približno isti broj skica u raznim tehnikama.

Zanimljivo je pomenuti da Sava Šumanović nije jedini slikar u porodici. Njegova rođaka, Borislava Mirković rođ. Šumanović, ćerka Branislava Šumanovića (1870-1937), takođe se bavila slikanjem.

Testament  Jule Šumanović, posednice iz Šida (Mala Vašica, 1788 – Šid, 1867)

„Testament – Budući da je smrt svakomu čoveku izvestna, ali mu je čas smrti neizvestan, i budući da se i ja u visokoj starosti nahodim, u kojoj svaki čas za smrt pripravna biti moram to sam naumila moju poslednju volju pismeno izjasniti da bi tako svako nesporazumljenje posle moje smrti između moje dece predvarila. Zato imajući pravo sa moim stečenim dobrom raspolagati sledujuće raspoloženje činim. Moja dakle poslednja volja sastoi se u sledećem:

1. Sinu Kosti najstarijem ostavljam: u kukujevačkom ataru šumu Guštu od Spailuka kupljenu pod no.198 R.N.3498.; osem toga svake godine sto forinti T.Nov. ili kapital od hiljade forinti T.N. kojemu Svetozar sin plaćati dužan da bude.
2. Sinu Svetozaru ostavljam: kuću u kojoj živim zajedno sa placom i zgradama pod No.455 u Šidu; šumu Branjevinu celu u Gibaračkom ataru pod No.115 R.N.796; vinograd sav u gibaračkom ataru pod No.115 R.N.2630.2632; 1 lanac oraće zemlje nuz vinograd; i vodenicu u selu Berkasovu 139. No.70; zajedno sa zemljom u berkasovačkom ataru pod No.3119. Za sve ovo dužan da bude Svetozar kućevne sve dugove, za koje i zna i ne zna isplatiti. Osim toga ima sinu mom i unucima mojima što se ovde naredilo bude plaćati i isplatiti.
3. Sinu Joci osim što je iz kuće izno ostavljam: u Jaseniku od pop Avrama kupljenu livadu pod No.2889-2890 i 1572; Iz vodenice da mu Svetozar ima svake godine 400.oka brašna davati;
4. Sinu Aci: kuću od Kucure kupljenu zajedno sa tamo ležećom građom i cigljom; 1 lanac oranice ukraj Foriškovića u Aništu pod No.4014; 1 lanac kraj vrbare u vrtlogu pod No.(4159-4170); opet u vrtlogu 1 lanac kraj Maukovića pod No. 4146; 1 lanac u Mišudarinceriku pod No.1204 : 1355; na gornjoj Banovini 1 ½ lanac pod no.4891; 3 kose livade ukraj Oberkneževića pod No.1447;  2 kose livade u Jaseniku ukraj Foriškovića pod No.2907;  veliku livadu od 9 kosa ukraj Posavca pod No.1555;  i čelo iste 2 kose pod no.1595; 4 kose usto deto ukraj Prnjajića pod No.1562; Obor pored Stanića kako kuća nosi do bunara; zajedno sa kućom i 3 čardaka šljivik i po bašče ukraj Tocla(?) pod No.2018; 1 bašču ukraj Posavca pod No.2024 od vinograda na Suvodolu sve što je pred kućom zajedno sa zemljom i širokim Članom(?) ispred kuće. Iz vodenice Svetozar da mu je dužan svake godine 400.oka brašna davati.
5. Unuku Lazaru: u ime kuće hiljadu forinti T.N; polovicu vrbare u vrtlogu pod No. (4169-4170) od šidske strane; polovicu od njive na gornjoj banovini ukraj Đurčića na gornjoj strani pod no.4927 3 lanca i 7 fati; od 4 lanca u Mišudarinceriku polovicu 2 lanca od šidske strane pod no. 1213; od 4 kose livade u Jaseniku 2 kose od šidske strane pod No.2939; u Čejzovci 1 ½ kosa ukraj Koičkog Tanasije pod No. 1449; 6 kosa livada kod ćuprije ukraj Georgijevića pod No. 1451, 1479, 1515; i čelo iste 5 kosa ukraj Tule pod no.1409; vinograd na Suvodolu iza kuće odma polovicu sa kućom zajedno i polovicu zemlje; na oboru štalu sa guvnom zajedno; 2 bašče ukraj udovice Gaje Nedeljkovića pod no.2021; 1 šljivik čelo vrbare pored Luke Tubića pod no.1061 i 1062. Iz vodenice da mu je dužan Svetozar svake godine 400.oka brašna izdati.
6. Unuku Pavlu: u ime kuće hiljadu forinti T.N; Svetozar da mu je dužan izdati polovicu vrbare od strane Tovarnika pod No.4169-4170; polovicu njive na gornjoj Banovini od 3 lanca i 7 fati pod No.4927; polovicu njive u Mišudarinceriku od 4 lanca od strane Šida pod no.1213; 1 kosu ukraj Mostarlića livade pod no.1612; u Čejzovci 5 kosa Livade ukraj Tome Simunovića pod No.1383 i 1381; čelo iste 5 kosa ukraj Stanića pod No.1413; i opet 3 kose ukraj Stanića pod no.1415; 2 šljivika ukraj vrbare 1051; plac sa Šljivikom 676/6 i 5668 kod pekara; na oboru veliku Gvozdanovića bašču vinograda Suvodola od Šida  polovica do kuće. I iz vodenice svake godine da mu je dužan Svetozar izdati 400.oka brašna

Sve pokretno dobro kao rana, marva, piće, buradi, kace ili ma kakvog imena pokretno dobro zvalo se, Svetozaru dajem. Osim toga sa sviju ovde izloženi nepokretni dobara za 3 godine razumevajući treću godinu koncem novembra to je 1862. užitak. Za koje on da dužan bude kao što je gore kazano sve kućevne dugove i mom sinu Kosti hiljadu forinti T.N. ili svake godine 100 f. T.n. mom unuku Lazaru hiljadu forinti T.N. ili svake godine 100 f.T.N. i mom unuku Pavlu hiljadu forinti ili svake godine 100 f. T.N. platiti. Ovo je poslednja moja volja tako tvrda, da je nigda više promenuti neću. Zato se odričem toržestveno prava drugi testament praviti, odričem se također prava sa mojim današnjim imenom(?) budi kakvo raspoloženje učiniti i obvezujem sebe, moje današnje imjenije bez naimanjeg imalenija(?) ili zaduženja moje rečenim naslednicima potpuno ostaviti pa da bi decu i unuke moje osigurala u dobroj volji zadržala to svakom mom detetu i unuku dajem vlast ovaj moj Testament bez daljega mog znanja i soizvoljenja na sve moje nedvinito(?) imanje bez razlike intabulirati. Da je ova poslednja moja volja istinita i ne pretenja(?) I da je meni ovaj testament od reči do reči pročitan i razložen, naiposle da je po mojoj volji sastavljen potvrđujem Ja, ne znajući pisati mojim sobstvenoručnim krstom, koga sam pred mojim imenom načinila pred dole podpisanima svedocima u Šidu 20. februara 1859. Jula Šumanović.“

 

Testament Perside Šumanović (Šid, 1875 – Šid, 1968) majke akademskog slikara Save Šumanovića

“Moje zaveštanje – Pošto se moja želja i namera počinje ostvarivati sa osnivanjem muzeja što je bio cilj moga života i želja moga nesretnog sina Save, koji je mučeničkom smrću, od ustaške ruke poginuo 28 avgusta 1942 g u Mitrovici određujem sledeće: Slike poklanjam Gradu Šida, osim onih, koje sam zadržala za sebe i one koje ću da poklonim mojoj rodbini. Od slika koje se nalaze u Beogradu u muzeju na pohrani, poklanjam 5 K mojoj nećaki Hristi Đorđević rođenoj Šumanović- Za ostale odrediću naknadno. – Za uređaj muzeja, poklanjam moju kuću u Šidu, gde će se muzje urediti s’ tom željom da slike tamo stalno ostati moraju, nikad da se prenositi nesmeju, ni na izložbe ni u druge muzeje, već da za sva vremena ostaju gradu Šidu. Naziv muzeja mora biti „Muzej Save Šumanović“ ili „Galerija slika Save Šumanović“ i od toga ne odstupam. Vinograd od 8 jutara, koji se nalazi na Ašmanu, zadržavam doživotno sebi, a posle moje smrti, ostavljam Gradu Šidu, za održavanje Savinog muzeja. Za popunjavanje vinograda nemam mogućnosti, zato Grad Šid ako hoće da ima pre od njega koristi, neka ga popunjava. Sav podrumski inventar, koji se nalazi u ovoj kući, ostavljam uz taj vinograd gradu Šidu, i ako mom nećaku Srđanu Debeljačkom, nešto od tih stvari treba, nek iz tog inventara izdvoji.- Svu moju pokretnu imovinu, koja iza moje smrti ostane, ostavam mojoj sestri Leposavi Debeljački odnosno njenom sinu Srđanu, kao sav novac ako ga bude, nameštaj sa trpezarijom, sav porculan, svo staklo, svo rublje i krevetninu jedući pribor i sve drugo, a od vina koje se nađe, da se iz tog plate troškovi oko moje bolesti i sahrane. Sve one koje su me za života poslužili, ili ma kakvu uslugu učinili ja sam ih uvek sve nagradila i nemam prema nikome obaveze. Dugova nikakvih nemam. Za izvršioca ovog mog zaveštanja, imenujem mog nećaka Srđana Debeljačkog iz Šida. Kako ja nemam nikakvih prihoda osim tog polovnog vinograda, jer mi kirija od kuće, gde je bio sud odpada, tražim za naknadu ovog mog zaveštanja, da mi grad Šid osigura pristojno izdržavanje i doživotni stan u ovoj kući. Ovo zaveštanje sam napisala pri potpuno čistoj svesti i tri primerka i svojeručno potpisala. Sva tri primerka da budu kod suda overovljeni. Jedan će biti pohranjen kod suda, drugi kod Srđana Debeljačkog a treći ostavljam sebi.  Šid 11/3 1952, Šumanović Persida.”

 

(odlomak iz knjige “Graždanstvo šidsko” autora Radovana Sremca)

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)