Završetak Drugog svetskog rata, željno očekivana sloboda, mir i povratak normalnog života, označili su kraj ere gospode, gospođa, manira i statusa. Surova nacionalizacija, veštačko stvaranje prividnog bratstva i jedinstva, kao i zatiranje svega nacionalnog, stvorilo je od članova višegeneracijski uglednih bogatih gospodskih građanskih porodica, omražene kulake i državne neprijatelje. Što se tiče šidskih manira predstavljenih svilenim maramicima sa izveženim monogramima, kišobranima sa heklanim čipkama i klavirima za miraz, možemo reći da su oni konačno nestali, sad već davne, 1969. godine.

       Priču o zadnjoj šidskoj gospođi započećemo sa jednom tragedijom. Jednog olujnog letnjeg dana 1879. godine, bogati mitrovački žitarski trgovac Georgije Stefanović, pozdravivši se sa suprugom Milicom, i izljubivši svoje tri kćeri, krenuo je u Bačku da odnese letinu na prodaju. Velika količina žita brojana u vagonima, utovarena je na dunavsku skelu i krenula prema bačkoj obali. Osnažen letnjim olujnim vetrom, ustalasani Dunav je prevrnuo skelu i „progutao“ ceo tovar žita. Finansijski uništen, Stefanović je u stanju šoka izvršio samoubistvo. Ubrzo nakon ove tragedije, njegova udovica Milica, sa njihove tri nejake kćerke, preselila se kod roditelja u Šid. Kuća Milicinog oca, trgovca Petra Maukovića, nalazila se u samom centru Šida, na uglu tadašnjeg Velikog i Varoškog šora (danas ulice Karađorđeva i Svetog Save). Na tom placu se nalazilo tri kuće: kuća na uglu je korištena za trgovinu i kafanu, zatim središnja kuća (u Glavnom šoru) za stanovanje, dok je treća kuća imala ekonomski (pomoćni) karakter. Odrastajući u uglednoj trgovačkoj kući svog dede, tri Stefanovićeve devojčice – Julka, Olga i Darinka, stekle su odlično školovanje u ženskim licejima i vaspitavane su po pravilima visokog društvenog sloja.
Olga Stefanović, srednje dete u porodici, školovala se u Beču zajedno sa svojom starijom sestrom i još dve šidske devojke. Vaspitana je i pripremljena da bude gospođica, uzorna supruga, brižna majka i najbolji primer jedne dame. U skladu sa svojim statusom, kao devojka je učestvovala u brojnim kulturno-umetničkim programima u Šidu, naročito nakon učlanjenja u Srpsko pevačko društvo „Javor gusle“. Nakon završenog školovanja, Olga se 1899. godine udala za šidskog lekara, dr Emila-Milana Kostića, rođenog u Ravnom Selu u Bačkoj. Olga i dr Emil su imali tri kćerke – Emiliju-Milu (1900), Deliju (1902) i Desanku (1905). Kostići su imali dve kuće u Šidu, jednu u današnjoj Karađorđevoj ulici (preko puta Kulturno obrazovnog centra) i drugu u današnjoj ulici Cara Lazara (na uglu sa Sremskom ulicom). Kasnije su prodali te kuće i uselili se u jednu od kuća Olgine majke, a koju je nasledila njena sestra Julka udata Kozjak.

          Olga, poput još nekih Šiđanki, nije bila klasična gospođa u smislu da se posveti isključivo domaćinstvu i živi od suprugovih primanja. Kao i kad je bila devojka, tako se i kasnije posvetila društvenom radu. Bila je šidska pionirka u borbi za prava i emancipaciju žena. Kao članica i dugogodišnja predsednica Dobrotvorne zadruge srpkinja, bila je izuzetno aktivna i uticajna. Šidska Dobrotvorna zadruga srpkinja na čelu sa Olgom Kostić je inicirala podizanje spomenika pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji u Vrdniku. Svoju inicijativu Olga je u vidu pesme objavila u časopisu „Ženski svet“:

Za rod i za srpsko koplje
Pevala je duša njena,
Iz to doba ostalo je
Mnogo tužnih uspomena…
Mnogo suza potekla je
Na grobovi srpskih diva…
– Zaboravu sve bi prešlo,
Al’ je knjiga spomen živa.
Ona kaže gde odmara
I Milica svoje kosti,
Gde se jedva vidi ime,
Svetlo ime – iz prošlosti…
Tri Srpkinje rodila sam
I četvrta ja sam evo,
Pomoćemo dići spomen
Svakom ko je za rod pev’o!
Tako redom, pomognimo
Spomen dići našoj „vili“,
Paćenici srpske muze
To bi Srbi dužni bili!

          Ceremonija otkrivanja spomenika se odigrala na Vidovdan 1912. godine. Tom prilikom, u svom govoru pred otkrivanje spomenika, Olga Kostić je izjavila: „Razumeli smo te, Milice! Razumeli smo te dockan, ali ipak! Oprosti, što si tako dugo čekala na nas! Mi nismo znali, ni koga smo imali, ni šta smo izgubili. Mi ti se nismo odužili do danas, a ti si bila ona, koja je dala ime srpskoj ženi. Ti si bila zaista ona, koja je umrla za svoj rod! To je najveća i najstrašnija poezija. Oprosti za taj bol!“
U periodu između 11-15. septembra 1914. godine izvršeno je hapšenje uglednih Srba u Šidu. Jedna velika grupa je odvedena u logor u Arad, dok je druga manja grupa zadržana u Šidu i pritvorena u stanu sveštenika Dimitrija Zekovića. Taoci odvedeni u Arad su tamo proveli oko godinu dana, a posle su raspoređeni po gradovima Hrvatske, Slavonije i Mađarske. Manji broj zatočenika je pušten kući. Među Srbima odvedenim u Arad, bili su i dr Emil i Olga Kostić. Nakon završetka rata život se vratio u normalu, a Olga svom društvenom radu.

          Olga Kostić je preminula 1969. godine. U prisustvu njenih kćerki i tek po nekog prijatelja, održano je opelo u šidskom hramu Sv. Oca Nikolaja. Nakon toga, ova mala grupa prisutnih ispratila je do groblja posmrtne ostatke poslednje šidske gospođe, zaboravljene vrle i borbene Šiđanke i zaboravljene Srpkinje koja je svoje nacionalne interese branila u miru na balovima a u ratu u logorima.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)