Kada neko danas poseti malo selo Ilince kod Šida nikad ne bi pomislio da je ono iznedrilo dve velike porodice koje su svojim radom u mnogome zadužile naše društvo. U pitanju su veoma bogata porodica Stanivuković, koja je bila vezana za zemljoradnju i trgovinu stokom, zahvaljujući čemu je i stvorila kapital, i od nje nešto manje bogata porodica Trumić, koja je više težila visokom obrazovanju i državnim službama. Obe porodice su generacijama sticale ugled i kapital. Tokom vremena neke grane ovih porodica su izumrle, neke su ekonomski propale (što u njihovom kontekstu znači i gubitak društvenog statusa), dok su se neke približile vrhu onovremenog društva.

        Obe porodice su se, verovatno, doselile u Ilince na prelazu 17. u 18. vek. To je vreme brojnih migracija srpskog življa na sever i konsolidacije srpskih naselja na ovim prostorima. Ova konfuzna vremena su pretstavljala i prekretnicu u urbanizaciji prostora današnje Vojvodine. U prvim decenijama 18. veka veći broj manjih naselja je raseljen i grupisan na strateški važnijim mestima ili je pripojen već postojećim većim naseljima. Možda se upravo za ovakve interne migracije može vezati priča za doseljenje kapetana Trume (porodice Trumić). Prema toj priči (legendi) Truma je prvobitno bio naseljen u okolini manastira Privina glava (na tom mestu porodica je posedovala vinograde sve do 40-ih godina 20. veka). Trumini volovi su nekoliko puta odlutali u Malovačke bare kod Ilinaca. Zbog toga je Truma odlučio da se preseli u Ilince, jer „gde je dobro njegovim volovima, dobro je i njemu“. Koliko je tačna priča o kapetanu Trumi nemoguće je reći. Ono što se zna pouzdano jeste da su neki članovi ove porodice veoma brzo došli do čina kapetana i da su bili veoma cenjeni u Carevini. Tako je kapetan Teofil Trumić 1795. godine za zasluge dobio pohvalu bečkog dvora. Jovan Trumić (1792-1886) je dostigao čin majora. Poznat je i kapetan Josif-Josa Trumić, koji je svojevremeno gradio i političku karijeru. Josif je napisao svojevrsnu istoriju porodice.

      U Ilincima je rođen staropazovački sveštenik Pavle Trumić, otac čuvenog mitrovačkog advokata i štampara Konstantina Trumića. U periodu od 1864. do 1877. godine Konstantin je držao štampariju u Vinkovcima, a od 1877-1888. u Mitrovici. Bio je izdavač, urednik i vlasnik prvih novina u Sremu – „Fruška Gora“.

          I danas često pominjani Ilinčanin Uroš Trumić bio je upravnik Narodne kreditne zadruge deon. društvo u Ilincima, osnovane 1905. godine. Nekoliko članova porodice je posedovalo akcije Srpske banke u Zagrebu. Trumići su bili veliki crkveni dobrotvori, pa su za period od desetak godina ilinačkoj crkvi darovali inventar u vrednosti od oko 1600 kruna.

            Od velikog značaja za Šid je bio dr Nikola Trumić. Školovao se u Ženevi a potom je doktorirao u Zagrebu. Godine 1930. je položio zakletvu i otvorio advokatsku kancelariju u Šidu. Nikola je bio jedan od osnivača i predsednik Aero kluba u Šidu, predsednik vatrogasne čete u Šidu i istaknuti član uprave Sokolskog društva. Nastupio je na izborima 1935. godine ispred Jugoslovenske narodne stranke, u kojoj je bio predsednik mesne i sreske organizacije. Dr Trumić je ubijen u ustaškoj raciji 1941. godine.

          Rodonačelnik porodice Stanivuković je verovatno izvesni Dragutin Stanivuk, ilinački knez, koji se pominje kao priložnik manastira Grgetega 1733. godine. Kao što je već rečeno, Stanivukovići su primat dali poljoprivredi i trgovini stokom. Višedecenijsko ulaganje u ovakvo privređivanje rezultiralo je time da je njihova zadruga oko 1900. godine posedovala blizu 1000 jutara zemlje. Stanivukovićevo trgovanje i pojedini članovi porodice postali su sastavni deo lokalnih priča i legendi. Najviše je u sećanju ostao Teodor-Teša Stanivuković (1860-1946), koji je bio starešina zadruge od 1930. godine. Porodica je u proseku godišnje za prodaju utovljavala oko 1000 podolaca i oko 2000 svinjskih grla. Kada se mangulice dovoljno ugoje za klanje, i samim tim i za prodaju, dovođenje su na železničku rampu kod Tovarnika. Tu je jedan jedan Austrijanac proveravao debljinu slanine svinja pomoću dugačke igle. Nakon što se stoka otpremi i proda, Teša Stanivuković bi putovao u Beč po novac. Od 1938. godine nakon puštanja u opticaj srebrnog nominala od 50 dinara, Teša je tražio da mu se nanada za prodata grla isplaćuje isključivo u tom nominalu jer on zbog srebra neće lako devalvirati. Kako „Orijent ekspres“ nije stajao u blizini Šida, po povratku iz Beča Teša bi povukao kočnicu u kupeu i zaustavljao voz kod Tovarnika. Zbog toga bi platio kaznu u iznosu od 1000 dinara i sa džakom para, obučen u čobanina, napustio voz i kroz atar došao u Ilince. Postoji anegdota vezana za jedan njegov povratak. Po izlasku iz voza Tešu su u njivama napali razbojnici. Sa parama je skočio u kanal i krišom pobegao do sela. Kako je tada nosio papirne novčanice, one su se pokvasile u kanalu. Da bi osušio novčanice sve ih je raširio po dvorištu a ukućani su morali da stražare kako neka novčanica ne bi odletela.

            Velika zadruga Stanivukovićevih se podelila 1912. godine. Porodične starešine su se okupljale jednom nedeljno, utorkom ili četvrkom, kako bi se dogovarali oko daljeg poslovanja. Te 1912. godine, podstaknuti od svojih posvađanih supruga, a i svesni da će se usitnjenim posedom lakše upravljati, četiri Stanivukovićeve starešine su donele odluku da se podele. Posed nije podeljen ravnomerno. Braća Vukašin i Lazar (čukundeda autora teksta) su dobili svaki po 100 jutara zemlje, dok je svaki sin tadašnjeg glavnog starešine Ljubomira i budućeg starešine Teše dobio po 100 jutara. Da ova deoba nije oslabila njihovu ekonomsku moć, govore podaci o mirazima Stanivukovićevih ćerki u narednom periodu. Retko se koja Stanivukovićeva udala bez miraza od minimum 10-20 jutara zemlje i 20 velikih dukata. Neke devojke su kićene i sa 99 velikih dukata (na stoti dukat se plaćao velik porez pa je on sakrivan u džep).

          Porodica je držala kreditnu banku u Ilincima i u Tovarniku. Prvi Šiđanin sa završena dva doktorata je bio Teodor-Ćuća Stanivuković, unuk gore pomenutog Teše. Ćuća je bio izuzetno blizak predratni i ratni saradnik Josipa Broza Tita. On je Titu u Ilincima izradio lažnu legitimaciju na ime inženjera Slavka Babića. Ćućina mlađa sestra je čuvena partizanka i narodni heroj Jelica-Šilja.

          Stanivukovići su dali nemerljiv doprinos u antifašističkoj borbi a žrtve koje je ova porodica podnela u ratu broje se na desetine. Pojedini članovi porodice su i nakon rata obavljali visoke funkcije, poput Vladimira Stanivukovića koji je bio komandant Vojne bolnice na Petrovaradinu i Jovana Stanivukovića koji je bio predsednik Opštine Šid.

         Kao i sve njima slične porodice, Stanivukovići i Trumići su ekonomski uništeni u ratu, a posleratnoj u nacionalizaciji oduzet im je skoro ceo posed. Danas potomcima ovih sremačkih velikana ostaje samo da se ponose svojim precima i da dalje prenose sećanje na njih.

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

          U skladu sa svojim društvenim statusom i porodičnim ugledom, šidska omladina je učestvovala u raznim društvenim aktivnostima u gradu. Kao primer toga možemo uzeti jedan plakat iz poslednje decenije 19. veka kojim se najavljuju dve predstave Dobrovoljnog pozorišnog društva srpske crkvene pevačke družine „Javor-gusle“ u Šidu. Predstave su odigrane u gostioni posednika Milana Šaloša (1860, Šid – 1928, Šid) 15. (27) avgusta 1893. godine sa početkom u 8 časova.

          Te večeri je odigrano dve predstave. Prva je bila Školski nadzornik, šaljiva igra sa pevanjem u jednom činu od Koste Trifkovića a druga Pola vina pola vode, takođe šaljiva igra sa pevanjem u jednom činu od Koste Trifkovića.

          U prvoj predstavi je glumilo šest osoba. Lik školskog nadzornika Popovića igrao je dr Emil Milan Kostić (1865, Stare Šove – 1941, Šid), šidski lekar. Seoskog učitelja Petrovića igrao je šidski kupec (trgovac) Dušan Maksimović. Učiteljevu suprugu Katu je glumila gospođica Ana Stanićeva (1873, Šid – 1906, Šid), kćerka šidskog trgovca Teodora Stanića, a kasnije supruga gruntovnog činovnika Nikolaja Divjaka. Kćerku učitelja Petrovića igrala je Mileva Mica Cvejićeva (1878, Šid – 1954, Zagreb), kćerka šidskog trgovca Čedomira Cvejića a kasnije supruga Stevana Tubića. Svršenog pripravnika Stanka igrao je već pomenuti Stevan Tubić (1873, Šid – 1954, Zagreb), budući višedecenijski direktor Srpske banke u Zagrebu, inače ujak akademskog slikara Save Šumanovića. I na kraju, pisara Pisarevića igrao je Jovan Živković (1858, Mitrovica – 1918, Šid).

          Po završetku prve predstave odigrana je druga predstava Pola vina pola vode. U ovom delu igralo je samo četiri osobe i to: udovicu Mariju Petrovićku igrala je Jelena Novakovićeva (rođ. 1875), kćerka beležnika i kraljevskog poštara Mihaila Novakovića; njenu sobaricu Sofku igrala je Olga Stefanović (1876, Mitrovica – 1969, Sr. Karlovci), kćerka mitrovačkog trgovca Georgija Stefanovića i šidske posednice Milice rođ. Mauković; Lazu Popovića je odigrao Jovan Šumanović (1873, Šid – 1930, Šid), magistar farmacije i posednik, a njegovog slugu Jovana igrao je Đorđe Anastasijević (1866, Vilovo – 1897, Šid), opštinski činovnik i sin šidskog paroha Joakima.

            Mora se napomenuti da je ulaznica za prvi red koštala 70 novčića, za drugi red 50 novčića a za stajanje 40 novčića.

          Na kraju da skrenemo pažnju i na činjenicu da se u godinama nakon ove predstave Stevan Tubić oženio sa Milevom Cvejić a Milan Kostić sa Olgom Stefanović. Da li su na to uticale emocije iskazane u toku ove tople avgustovske večeri 1893. godine ostaće nepoznato.

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)