Iz dugačkog spiska osoba poreklom iz Šida a koje su zadužile celo naše društvo, posebno se izdvaja arhiepiskop Beogradski i mitropolit srpski Petar Jovanović (Ilok, 1800 – Sremski Karlovci, 1864). Mitropolit Petar je povezan sa Šidom posredno, preko svoje majke Julijane (Šid, 1775 – Šid, 1840).

         Rodoslov Julijanine porodice možemo započeti sa njenim dedom Slavujem Ešićem. Slavuj je bio Cincar. Bio je veoma ugledan trgovac u Šidu i okolini. Sa suprugom Anom je imao četiri sina: Filipa, Dimitrija, Andreja i Jovana, i kćerku Dionisiju. Svi Slavujevi potomci dobijaju prezime po njegovom imenu – Slavuj.
       Dimitrije Slavuj († 1829) i Jelisaveta († 1819) su imali kćerke Julijanu, Katarinu (udatu za Luku Bogdanović iz Šida) i Suzanu (udatu za Petra Nikolića iz Berkasova), i sina Stefana. 
       Dimitrijeva ćerka Julijana se udala 1798. godine za Lazara Jovanovića iz Iloka. Lazar Jovanović je izučio opančarski zanat, ali se nije i bavio istim. Spadao je u viđenije Iločane, obavljao je funkcije opštinskog blagajnika i kneza. Sa suprugom Julijanom je imao sina Pavla (Petra) i kćerku Anu. Ana Jovanović se udala u Šid za Tomu Simunovića sa kojim je zasnovala brojnu i uglednu porodicu. Ana i Toma su imali kćerke Nataliju (udatu za iločkog paroha Arona Nikolića), Julijanu (udatu za trgovca Teodora Momirovića iz Šida), Jelenu (udatu za šidskog beležnika Gavrila Novakovića), i sina Stefana. Stefan Simunović, sa kojim se ugasila ova grana Simunovića, bio je paroh u Šidu.

        Pavle Jovanović (posle zamonašenja Petar) rođen je u Iloku 1800. godine. Osnovnu školu je završio u Iloku, a gimnaziju u Osijeku i Sremskim Karlovcima. Pohađao filozofski tečaj na segedinskom liceju, i bogoslovske nauke u Sremskim Karlovcima. 
       Kada se 1819. godine Jakov Grčić, profesor karlovačke gimnazije (inače rođeni Šiđanin) povukao iz službe, po preporuci mitropolita Stratimirovića na njegovo mesto je izabran Pavle Jovanović. On je u Sremskim Karlovcima proveo punih deset godina kao profesor, a potom je, pošto je ostao udovac, prešao u Srbiju. 
     Godina 1830. je bila značajna za Srbiju – Porta je priznala i potvrdila prava srpskom narodu. Knez Miloš je počeo uređivati državu, crkvu i školstvo, što je mnoge nadarene Srbe sa one strane Save dovelo u Srbiju. Te okolnosti su verovatno pokrenule i mladog profesora karlovačke gimnazije, Pavla Jovanovića, da pređe u Srbiju. Knezu Milošu se dopao Pavle Jovanović, pa ga je odmah postavio za sekretara najvišeg Narodnog suda, a kasnije za sekretara svoje kancelarije. U tom zvanju, koje je vršio na puno zadovoljstvo kneza Miloša, 1833. godine zatekla ga je smrt mitropolita Melentija Pavlovića.
     Odmah po smrti mitropolita Melentija, knez Miloš se obratio mitropolitu karlovačkom Stratimiroviću da mu preporuči jednog odličnog i učenog Srbina za mitropolita koji bi mogao organizovati i dovesti u red srpsku crkvu. Stratimirović mu je odgovorio „boljeg ne traži od Pavla Jovanovića, sekretara svog“. Po takvoj preporuci, knez Miloš je saopštio svoju nameru sekretaru Pavlu. On je odbijao ponuđeno mesto mitropolita, obrazlažući da nije kvalifikovan za tu veliku dužnost, a i da ima nameru da se ženi. A knez Miloš mu je na to u šali rekao: „Činiš `voliko, ti si nekakav čudan čovek! Ja hoću sve žene da predam tvojoj vlasti, a ti odbijaš njih sve za ljubav samo jedne?!“.
        Na pritisak kneza Miloša, Pavle je primio ponudu i krajem 1833. godine otišao u Čačak, gde je bio, najpre zamonašen, a potom od vladike Nićifora rukopoložen za jeromonaha, a za narednih petnaest dana prešao je redom sve stepene i bio proizveden za arhimandrita. Pavle Jovanović je tada dobio ime Petar.
        Novoizabrani mitropolit je decembra 1833. godine u Carigradu svečano posvećen od strane patrijarha carigradskog Konstantina. Mitropolit se odmah vratio u Srbiju, gde je u Požarevcu, za Božić 1834. godine, održao prvu službu kao beogradski mitropolit. 
     Prva i najozbiljnija briga novog mitropolita bila je posvećena uređenju crkve, a pre svega ustrojstvu crkvenih vlasti. Već 1835. godine ustanovljene su konzistorije i klerikalna učilišta. U svakoj eparhiji je ustanovljen crkveni sud, a pored njega i viši duhovni sud koji bi bio nadležan za sve eparhije, kojim je predsedavao sam mitropolit. 
     Petar Jovanović je radio na organizovanju osnovne nastave u Srbiji i starao se o pisanju udžbenika. Posle neuspelog pokušaja Dositeja Obradovića da osnuje Bogosloviju u Beogradu, to je pošlo za rukom mitropolitu Petru 1836. godine, a iste te godine donet je i crkveni ustav. Prve učitelje za Bogosloviju doveo je iz karlovačke mitropolije, a za dalje nastavnike pobrinuo se tako što je slao mlade ljude u Rusiju na bogoslovske nauke. 
      Po njegovoj naredbi počele su se u Srbiji voditi i matice rođenih, venčanih i umrlih.
Mitropolit se ozbiljno posvetio uređenju beogradske mitropolije – podigao je zgradu Mitropolije i opremio je od svog ličnog novca. Jula meseca 1837. godine osveštao je temelje za novu Sabornu crkvu u Beogradu, koja je završena za tri godine.
     Na inicijativu mitropolita 1858. godine u prostorijama Beogradske mitropolije otvorena je umetnička galerija „Hudožestvena hranilnica“. Ova zbirka je 1868. godine preneta u beogradski Narodni muzej. 
       Koliko je Knez Miloš cenio novog mitropolita govori podatak da se sa njim konsultovao o svim važnim pitanjima oko države. Mitropolit je vodio i redovnu prepisku sa knjeginjom Ljubicom, i naslednicima Mihailom i Milanom.
     Godine 1858. na Svetoandrejskoj skupštini, uklonjen je sa kneževskog dostojanstva Aleksandar Karađorđević i ponovo doveden stari knez Miloš Obrenović. Ovu smenu je liberalna stranka videla kao priliku da sa crkvene uprave ukloni mitropolita Petra, a da na njegovo mesto postavi svog istomišljenika, episkopa šabačkog Mihaila.
     Kako nisu imali šta da iznesu iz Petrovog rada, kao crkvenog poglavara, čime bi ga optužili i opravdali njegovo uklanjanje sa crkvene uprave, oni su ga optužili da je protivnik dinastije Obrenovića. Zbog velikog pritiska mitropolit je podneo ostavku i januara 1859. godine napustio Srbiju.
     „Mitropolit Petar, saobrazno Svetome Pismu, bio je uvek veran i privržen vladajućoj dinastiji. Bio je veran knezu Milošu, tako isto kao i knezu Aleksandru. Dvoličje bilo je daleko od njega. Veran Milošu nije šurovao s Karađorđevićima, a veran Karađorđeviću nije se udvarao privrženicima Obrenovića“ (Filip Hristić, državni savetnik kneza Mihaila Obrenovića).
Prešavši u Austriju, mitropolit Petar se privremeno nastanio u manastiru Krušedolu, odakle je upravljao Eparhijom sremskom.
     U vreme Srpsko narodno-crkvenog sabora u Karlovcima 1864. godine, mitropolit Petar je preminuo, a potom svečano sahranjen u manastiru Krušedolu uz asistenciju Patrijarha i svih episkopa. Sahrani su prisustvovala izaslanstava Kneza Mihaila, srpske mitropolije i beogradske opštine. 
     Dolazak Petra Jovanovića za mitropolita beogradskog smatra se za važnu prekretnicu u životu srpske pravoslavne crkve u Kneževini Srbiji. On je činio velike napore da popravi stanje u crkvi, ali je pitanje koliko je u tome uspeo, jer, izgleda, nije bio omiljen upravo kod samih sveštenika. U svakom slučaju, ako se danas osvrnemo na ličnosti Petra Jovanovića, videćemo velikog Srbina na čelu srpske crkve, osnivača bogoslovije u Beogradu, najzaslužniju osobu za gradnju Saborne crkve, osnivača Muzeja crkvene umetnosti i jednog od začetnika Narodnog muzeja, reformatora crkve i škole, donositelja prvog crkvenog ustava, osnivača arhijerejskog sinoda i konsistorija. Mitropolita Petra, iako posredno, preko majke, povezanog za Šid, možemo smatrati Šiđaninom, i kao takvim s ponosom se prisećati njegove ličnosti i zasluge za srpski narod i crkvu. 

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

     Dr Adalbert Purić je jedan od najpoznatijih šidskih advokata u periodu između dva svetska rata. Rođen je 1883. godine u Vrbanji, kao vanbračno dete Josipe, kćerke Ilije Purića. Ime Adalbertovog oca nije poznato. 

      Doktorirao je pravne nauke u Zagrebu 1907. godine, a advokatsku karijeru je započeo 1912. godine u Iloku. Nije poznato kada je tačno došao u Šid. Živeo je u današnjoj ulici Svetog Save, na broju 16. Kancelarija mu se nalazila u istoj ulici, par kuća prema centru, prekoputa Hrama Sv. Oca Nikolaja. Dr Purić se nije ženio. U kući je živeo sa Dragicom Horga (Zagreb, 1906 – Šid, 1974). 

     Dr Purić je jedan od retkih šidskih Hrvata koji su bili protiv ustaške vlasti i nečovečnog postupanja prema Srbima i Jevrejima. Kada su ustaše na pravoslavni Uskrs 1941. godine isterale Srbe da čiste ulice od blata, dr Purić je otišao u ustaški stan i protestvovao protiv takvog postupanja. Rekao je da je to neljudsko ponašanje, i da treba imati na umu da rat još nije gotov. Dr Puriću je oštro zamereno što se zauzima za Srbe, i priprećeno mu je da, ukoliko još jednom bude intervenisao, neće čistiti ulice kao Srbi, nego će proći još gore. To ga svakako nije sprečilo da i dalje pomaže Srbima i Jevrejima. U toku hapšenja šidskih Jevreja jula 1942. godine, dr Purić je krio u svojoj kući Katarinu Rozenfeld, a nakon racije joj pomogao da pobegne u Zagreb.
     Dr Adalbert Purić se nije ženio. Umro je u Šidu 1972. godine.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

     Široko rasprostranjen nacizam/fašizam dostigao je svoj vrhunac u ustaškoj tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ratne prilike u kojima nelogično postaje logično, potčinile su veru političkim ciljevima (ili obrnuto). Šid kao multietnička sredina sa većinskim srpskim pravoslavnim stanovništvom može se uzeti kao svojevrsni primer ratnog užasa Drugog svetskog rata. Sa jedne strane, Šid je dao velik broj žrtava (u odnosu na svoju populaciju), dok je sa druge strane pretrpeo relativno mala materijalna razaranja.
      Patnje protivnika nacističkog i ustaškog režima, prvenstveno Srba, Jevreja i Cigana, bile su na zenitu 1942. godine. Te godine, jedna za drugom, bile su organizovane velike racije – tokom juna meseca pohapšeni su Cigani, tokom jula meseca Jevreji a u avgustu Srbi.
        Odvođenje u logor (najverovatnije Jasenovac) Cigana tokom juna meseca 1942. godine u najvećoj meri se odnosi na molovinsku porodicu Familić. Ova porodica se doselila u Molovin tokom šeste ili sedme decenije 19. veka. Veoma brzo se proširila, tako da su se neki njeni članovi preselili u okolna sela. Po svojim vrsnim muzičarima bila je poznata širom tadašnje države. Proleća 1942. godine svi (većina) Cigana iz Šidskog kotara je nasilno dovedena u Molovin, gde su neko vreme boravili u logoru na otvorenom. Tu su čekali na svoju sudbinu, koja je, verovatno, već svima bila jasna. Stari Molovinčani se sećaju kako su nemački vojnici i ustaše stalno repetirali puške na žene koje bi u tom momentu počele da nariču. Obična šala za vojnike verne pozivu svoje države. Nažalost nije poznat tačan dan odvođenja Cigana u logor. Očevici su taj događaj opisali ovako: „Još u Molovinu se formiralo devet bandi sa primom, violinama, bračevima i basom, aprolazeći kroz Šid, prvo je išla grupa svirača sa violinama na čelu, pa bračevi – gitare, a za ovima devet basova, a onda oni koji nisu svirali i na posletku žene i deca, njih ukupno 97. Ustaše, koji su ih terali išli su trotoarom sjedne i druge strane ulice. Cigani kolskim putem, sredinom ulice kroz ceo Šid do železničke stanice. Kroz glavnu ulicu u Šidu orkestar osuđenih svirao je i pevao posmrtnu tužnu pesmu: Sedamdeset i dva dana na mom srcu leži rana, nije rana od bolesti već od tuge i žalosti“. Molovinčani se sećaju i stihova starog Muge „Ide Mugo gde mu mesto nije, ide Mugo gde se maljem bije“. Svi su stradali, kako se pretpostavlja, u Jasenovcu. U Molovinu je ostavljen samo jedan stariji bračni par iz porodice Familić, kojem je dodeljen posao šintera.

     Tek mesec dana kasnije, glavnim šidskim šorom prošla je druga kolona. U pitanju su sremski Jevreji, najvećim delom iz Šida, Iloka i okolnih sela. Žigosanje, pljačkanje i mučenje šidskih Jevreja završilo se racijom u toku noći 26/27. jul 1942. godine. Tada je uhapšeno 59 osoba starosti od dva meseca do 90 godina. Od 97 Jevreja koliko ih je živelo u Šidu početkom 1942. godine, u ratu je stradalo 64. „Naređeno nam je da smesta spakujemo najnužnije stvari: toplu odeću, obuću, hranu i svu zlatninu i srebrninu, te nam je rečeno da ćemo biti smešteni u logor, gde ćemo se morati prehranjivati o vlastitom trošku. Po mene, po moju ženu i moje troje dece, od kojih je najmlađe bilo 2 meseca staro, došli su općinski bilježnik Ivan Daražac, žandarmerijski narednik Pranjčević i općinski policajac Miško Šuster. Uz plač moje dece i žene spakovali smo u brzini stvari i odvedeni iste noći u dvorište šidske opštine, kamo su iste noći doterani i svi ostali šidski Jevreji. Dočekali smo svanuće i proveli ceo dan u tom dvorištu. Skoro ceo taj dan dolazili su nam seljaci i seljakinje, većinom Srbi i nešto Slovaka, te nam donosili razne hrane kao slaninu, leba i t.d. da se konačno od nas oproste. Bilo je tu dirljivih scena, plakali smo svi zajedno. Predveče odvedeni smo na željeznički stanicu i utovareni u dva teretna vagona. Pratili su nas domobrani. Prolazeći na stanicu mnogobrojni Srpski ljudi i srpske žene izlazili su iz svojih kuća, te davali nam razne ponude i suznih očiju opraštali su se od nas. Ostalo stanovništvo držalo se pasivno“ iz izjave Abrahama Kišickog (porodica Kišicki je uspela da izađe iz voza zahvaljujući Abrahamovom bratu, dr Žigi Kišicki iz Zagreba). Prilikom odvođenja od Opštine do stanice, Jevreji nisu smeli sami da ponesi svoje lične predmete, nego su njihov prtljag do šidske stanice odvezla braća Šrotman sa svojim kolima „lastvagen“. Krajnji cilj kompozicije sa šidskim Jevrejima bio je logor Aušvic-Birkenau, gde su stigli 26. avgusta. Prema dostupnim podacima, od cele šidske grupe, samo je 5 muškaraca odabrano za rad. Sve ostale osobe su odmah ubijene u gasnim komorama. Pomenutih pet osoba selektovanih za rad – Blat Maks, Morgenštern Filip, Francoz Jakob, Heht Aleksandar, Cilcer Nandor i Šrotman Jozef, ubijeni su u periodu od 23. septembra do 5. oktobra iste godine. Nepokretna imovina šidskih Jevreja je oduzeta u korist tzv. NDH, dok je sva vrednija pokretna imovina razgrabljena od strane domaćih ustaša i njihovih simpatizera.

     Tačno mesec dana nakon hapšenja Jevreja, usledila je najveća do tada (a i kasnije) racija u Šidu. U toku noći 27/28. avgusta uhapšeno je 140 Šiđana, muškaraca, žena i dece. Među njima je bilo običnih seljaka (zemljoradnika, paora), ali i najveći deo intelektualne, političke i ekonomske srpske elite. Nakon dvodnevnog mučenja, mali broj uhapšenih je pušten, dok je 121 Šiđanin odveden u Sremsku Mitrovicu. Tamo su streljani, prema dostupnim podacima, u dva navrata – 30. avgusta i 2. septembra. Sa samog streljanja na sremskomitrovačkom pravoslavnom groblju, uspeo je da pobegne samo jedan Šiđanin – Stevan Marijan. Kao očevidac ovog događaja izjavio je sledeće: „Kada smo stigli na groblje počeli su da nas izvode po deset i postrojavaju u potiljak. Svuda oko nas bile su ustaše. Video sam da je sa streljanjem upravljao lično Viktor Tomić, a ukoliko koje lice nije bilo ubijeno streljanjem, Tomić je lično naknadno iz revolvera ubijao te ljude. Kada sam ja video da su svi ljudi iz autobusa preda mnom streljani i da nikoga ne ostavljaju, doneo sam odluku da bežim. Zamolio sam Radu Milovanovića, koji je u autobusu stajao iza mene da mi odreši ruke i on ih je uspeo odrešiti. Posle toga ja sam njemu odrešio ruke a zatim sam počeo da drešim ruke Iliji Osmokroviću, ali su mu ruke bile čvrsto vezane, pa nisam imao vremena da ih odrešim. Kada su pozvali da iz našeg autobusa izađe prvih deset ljudi, prvi je izašao dr Dragutin Grčić, a ja sam odmah za njim. Čim smo došli blizu grobnice, otprilike oko pet metara ispod iste, zaustavio nas je jedan ustaša da pregleda da li su nam ruke dobro vezane. Tog trenutka ja sam se okrenuo da vidim idu li i ostali. Ustaša me je odmah zarezao nožem, no, kako ostali nisu dolazili, ja sam iskoristio priliku i počeo da bežim. Ustaše su pošle zamnom i pucale su stalno, goneći me kroz groblje. Nisam se obazirao na to. Čuo sam pucanje i korake u trku. Kako me ni jedan metak nije pogodio, ja sam uspeo da dođem do Save, i preplivam reku i pređem u Srbiju, gde sam se nastanio u Zasavici. Tamo sam ostao oko godinu dana, a zatim sam ponovo prešao u Srem i stupio u partizane“.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)