U predgovoru drugom izdanju svog „Srpskog rječnika“, Vuk je pomenuo svoje šidske saradnike: „Kod kojijeh riječi stoji da se govore u Baranji, one mi je dao G. Adam Dragosavljević; kod kojijeh stoji u Srijemu, od onijeh sam gdjekoje ja kupio a gdjekoje mi je dao isti G. Adam Dragosavljević i pokojni Avram Panić paroh Šidski“.
Jerej Avram Panić je rođen u Šidu 1780. g. Pohađao je karlovačku gimnaziju a od školske godine 1803/1804. i karlovačku bogosloviju. Za paroha u rodnom Šidu je postavljen 1810. g. i taj poziv je obavljao sve do svoje smrti 1850. g. Sa Vukom se upoznao za vreme školovanja u Sremskim Karlovcima.
Verovatno najznačajniji doprinos jereja Avrama Panića na polju očuvanja srpske baštine a koji je proizašao iz saradnje sa Vukom, jeste čuvena pesma „Lazarica“. Ova kosovska pesma sa svojih 2439 stihova predstavlja jednu od najznačajnijih a svakako najdužu „narodnu“ pesmu. Jerej Panić je zabeležio pesmu od slepog guslara Prodanovića iz Ležimira. Prodanovićeva sestra je bila udata u Šid pa se prilikom njegovih poseta sestri susreo sa šidskim parohom. To je verovatno bilo negde između maja 1820. i novembra 1821. g. Zanimljivo je da je nakon guslareve smrti a pre slanja pesme Vuku u Beč (1825), jerej Panić negde izgubio početak pesme. U pomoć mu je pristigla guslareva pomenuta sestra koja je znala naizust bratovljevu pesmu. Tako je na kraju ipak kompletiran ovaj spomenik srpske usmene pevačke baštine. Ova šidska snajka je stala pred svog paroha i zbog Vuka zapevala bratovljevu pesmu:
„Grom zagrmi više Carigrada,
Sevnu munja više Jedrenika,
Zaigra se jarko na istoku sunce,
Zatrese se zemlja od Zapada,
Pa udari nemir u careve,
Car Murate oštar verman piše,
Pa ga šilje Caru Srbskom Lazi,
Na stolici u Kruševcu Gradu….“
U pismu od avgusta 1832. g, jerej Panić sa žaljenjem obaveštava Vuka da ne samo umro slepac Prodanović iz Ležimira, nego i SLEPICA MARA IZ ŠIDA, i da zbog toga više nema od koga da zapisuje pesme. Ovaj podatak otkriva neverovatnu i do sada potpuno nepoznatu činjenicu da je u Šidu živela slepa guslarka i da su njene pesme, preko paroha Panića, stizale do Vuka! Mara-Marija je bila poreklom iz Bingule, a preminula je u Šidu 22. aprila 1829. g. kao prosjakinja. Koje tačno pesme je ova guslarka pevala, na žalost, nije poznato. Još se šidski paroh žalio u pomenutom pismu i da „novi slepci jedva pred kućom neke reči ispevaju pak ajde dalje“. Panić je išao 1820. g. u Ilince kod izvesne Cigančice od koje je zapisao veći broj zagonetki za Vuka.
Dosta rano je počeo i sa sakupljanjem prenumeranata za Vukove knjige. Nekad uspešno, nekad manje uspešno. A Šiđani, k`o Šiđani. Kako piše Panić, Vuk je malo odocnio sa isporukom knjiga pa su prenumeranti već počeli zapitkivati i „po budžaci pričati da nije vredno uzimati i plaćati unapred jer se dugo čega.“ Možda je to razlog što je 1827. g. bilo sam dva prenumeranta. Par godina kasnije (1834) Vuku pristiže spisak sa sledećim prenumerantima: erdevički paroh Antonije Longinović, paroh bačinački Jovan Maksimović, parosi grčanski Petar Urošević i Stanislav Radovanović, paroh šidski Avram Panić i paroh tovarnički Maksim Marcikić. Među prenumerantima našli su se i rimokatolički župnik u Nijemcima Petar Rakitić i grkokatolički paroh u Šidu Konstantin Poturičić. Jerej Panić se takođe bavio sakupljanjem reči i pisanjem rečnika. Taj posao je započeo 1807. g. nakon završetka bogoslovije. Na žalost, u piromanskim napadima u Šidu 1827. g. sve mu je bilo uništeno. Decembra te godine jerej Panić izveštava Vuka da je te i prošle godine u Šidu bilo puno podmetnutih požara u kućama seljaka, majstora, trgovaca i sveštenika. Parohijski dom šidskog protoprezvitera je zapaljen 5. avgusta, potom dom paroha Voinovića 6. avgusta i na kraju Panićev 3. decembra: „Sve je izgorelo da mi više ništa ostalo nije, nego dve krajcare, koje mi se u džepu slučajno zatekle. Haljine, kreveti, jednim slovom sve mi je pogorelo. No ništa mi nije toliko žao, koliko Biblioteke moje.“ Izgoreo mu je rečnik na kojem je radio punih 20 godina! Međutim, on nije odustao. Uz pomoć prijatelja hirurga Ešića, učitelja Gerčića i beležnika Dragosavljevića, započeo je posao iz početka. Kada je saznao da Vuk želi objaviti drugo izdanje rečnika, Panić mu je 1835. g. poslao 526 reči kojih nema u prvom izdanju. Do 1840. g, Panićev nov „rečnik“ činilo je preko 6000 reči! Te godine, u Šidu je ugostio čuvenog Simu Milutinovića Sarajliju.
Vuk se u Budimpešti 1833. g. sreo sa dva Šiđanina, Antonijem Nedeljkovićem i Aleksandrom Budimirovićem, studentima medicine. Oni su od njega preuzeli za jereja Panića „Pesmaricu“ i „Danicu“. I kasnije će Panić i Vuk održavati kontakt preko ova dva Šiđanina, i to sve do Nedeljkovićeve (1835) Budimirovićeve (1836) smrti. Aprila 1840. g. Panić je poslao Vuku tri vrste pesama koje je zapisao od slepaca. Tri meseca kasnije poslaće mu još jedno pismo i sa njim se, po svemu sudeći, njihova prepiska završila.
Pomenuti beležnik Adam Dragosavljević je rođen 1800. g. u tada još uvek čisto srpskom baranjskom selu Bremenu. Radio je kao učitelj u Bezedeku, Bolmanu i Belom Manastiru, a potom u Šikleušu i Mohaču. U Šikleušu je 1825. g. napisao i svoj „Rečnik“, prvi te vrste u srpskom narodu, ali nikad nije uspeo da ga štampa. Prešao je u Vukovar 1830. g. gde je naredne godine napisao svoj drugi „Rečnik“ ali ni njega nije publikovao. Na poziv šidskih vlasti prešao je u Šid 1838. g. kao upravnik mesnih škola i opštinski beležnik. Putujući na županijsku skupštinu u Vukovar 1862. g, Dragosavljević je svratio kod ćerke Ane u Opatovac i tamo iznenada preminuo. Bio je dopisni član Društva Srpske Slovesnosti u Beogradu.
Korespodencija između Adama Dragosavljevića i Vuka Karadžića sadrži 57 pisama od kojih je osam adresirano iz Šida. Pisma imaju različite sadržaje, od filoloških i lingvističkih pitanja, do potpuno intimnih porodičnih tema – supruga, deca, zdravlje itd. Dragosavljević je Vuku poslao 2260 reči, od kojih je Vuk u „Srpski rječnik“ uneo oko 540 reči iz Srema, nešto više od stotine iz Baranje i tri iz Osijeka. Iz Šida mu je 1851. i potom 1856. g. ponovo poslao reči: antrak-gadno što svezano, ajnjkač-dobro neuštrojen konj, kus-voda, kulen, šarange, anjati- lutati, otračiti-izdurati, ofrcuša-osipača, ošukivati-motikom ćuškati zemlju, bostak-ječam, mazda-magla i rosa, muket-kotur itd.
Dragosavljević je Vuku sakupljao i prenumerante. Za rečnik 1851. g. poslao mu je sledeća imena „gospodar Jovan Nedeljković za svoju suprugu Mariju, Ignjat Simunović šeširdžija za kćer Milicu i sina Đoku, Jovan Forišković sapundžija za brata Mitra“, i naravno svoje ime. Sledeće godine kao prenumerante za „Pripovetke“ Vuku je poslao sledeći spisak Šiđana: „Adam Dragosavljević, mesnih škola upravitelj, i učenog Društva Srpske Slovesnosti u Beogradu član dopisujući; jeromonah privonoglavski G. Teodosije Veselinović; Petar Cveić trgovac; Ljubomir Momirović trgovac; Boža Prnjajić trgovac; Jovan Forišković sapundžija; Rada Čikarić trgovac; Miloš Gavrilović za sina Gavru; Pavo Mandić za sina Milana; Đoka Šaloš za sina Dragutina.“ Zanimljivo je da je i Vuk tražio prenumerante za Dragosavljevićevu „Nemačku gramatiku“ pa mu je čak i dogovorio prodaju knjiga u bečkoj knjižari „ Franz Leo“. Vredno pomena je Dragosavljevićevo zalaganje za pojedine Šiđane kod Vuka i traženje pomoći za njih. Zanimljiv je slučaj Šiđanina vojnika Slavuja-Save Zagorčića i novčane nadoknade njegove vojne službe. Zbog toga je njegova majka Stanka Zagorčić putovala u Beč na Dvor i tom prilikom upoznala i Vuka.
U jednom pismu od 23. februara 1854. g. upućenom Adamu Dragosavljeviću, Vuk pozdravlja šidskog protu Dimitrija Markovića i njegovu porodicu.
Protojerej Dimitrije Marković je rođen u Sremskim Karlovcima 1805. g. Za šidskog protoprezvitera je došao 1849. g. i taj poziv obavljao do svoje smrti 1870. g. Bio je učesnik Blagoveštenskog sabora 1861. g. Posedovao je veliku biblioteku koju je formirao, između ostalog, i kao prenumerant nekoliko listova i knjiga. Njegova supruga bila je rođaka pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje koja je često boravila kod njih u Šidu. Da li je prota Marković sarađivao sa Vukom na polju sakupljanja pisane i usmene srpske narodne građe nije poznato. Pre se nameće zaključak da su bili porodični prijatelji što Vukove posete i potvrđuju. Kod prote Markovića u Šidu Vuk je boravio proleća 1852. g, zatim i leta 1855. i 1860. g.
(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)