Category Archives: Istorija

Cincari – zaboravljeni Šiđani

Kada se govori o izgradnji građanstva kroz trgovinu i zanatstvo na teritoriji koju danas zovemo Vojvodina, nezaobilazni faktor su Cincari. Gotovo da nije bilo grada, varoši i sela na ovom prostoru u kojem nije bila barem jedna cincarska porodica. U mestima gde je većina stanovnika srpskog porekla orijentisana na poljoprivredu, najčešći nosioci trgovine i zanatstva uz Jevreje su bili Cincari. U dokumentima i matičnim njigama često su nazivani i Grci, Bugari itd. Ni Šid u tome nije bio izuzetak. Brojnu srpsku populaciju koja je i osnovala Šid, obogatili su na samom početku 18. veka Jevreji a nešto kasnije i Cincari.

Cincari su romanski su narod na Balkanskom poluostrvu. Žive pretežno u severnoj Grčkoj, Albaniji, Makedoniji i Bugarskoj. Nemaju svoju državu. U Makedoniji su koncentrisani oko Bitolja, Kruševa i Ohrida. U prošlosti, centralno mesto im je bio grad Moskopolje u istočnoj Albaniji. Cincari govore cincarskim jezikom, koji pripada romanskoj grupi indoevropske porodice jezika. Religiozno opredeljeni Cincari su uglavnom pravoslavne veroispovesti. Cincara danas ima ukupno oko 250.000 i to u u Grčkoj, Rumuniji, Albaniji, Makedoniji, Bugarskoj i Srbiji.

1200px-Voskopoje_St_Athanasius2
Napuštena crkva Sv. Atanasija u Moskopolju, Albanija

U Šidu se prvi put pominju u prvoj polovini i sredinom 18. veka i to u kontekstu trgovine i crkve. Najstarija poznata cincarska porodica u Šidu je Georgijević. Tokom prve polovine 18. veka, gospodar Jeftimije Georgijević se pominje kao ktitor crkve Prenosa moštiju Sv. oca Nikolaja u Šidu (1733), zatim crkve manastira Jaska (1736, 1745) i Privine Glave (1740). Prvi pomen Jeftimija Geogijevića u Šidu je iz 1722. godine kada je zabeležen kao jedan od boljestojećih Šiđana sa posedom od 2 konja, 4 vola, 6 krava, 3 svinje, 20 košnica, 12 jutara oranice i 4 kose livade. Pretpostavka je da su Jeftini sinovi Stefan i Antonije Georgijević, rodonačelnici dve grane šidskih Georgijevića. Jeftin unuk, sin Stefana ćurčije, Grigorije je bio svešteniku Šidu 1807-1810. godine. Aleksije, unuk jereja Grigorija, bio je veliki crkveni dobrotvor. Sa suprugom Katarinom je osnovao zadužbinu sa ciljem finansijske pomoći devojkama iz šidskih srpskih zanatlijskih porodica prilikom njihove udaje, kao i srpske siročadi. Drugi Jeftin sin, trgovac Antonije, je u izvorima najčešće nazivan Antonije Grk. Kuća mu se nalazila u današnjoj ulici Svetog Save, prekoputa Galerije slika „Sava Šumanović“ Šid. Njegov najstariji sin Mihail (1750-1810) obavljao je sveštenički poziv u Šidu 1787-1807. godine, a 1807. godine dobio je zvanje protoprezvitera.

0sid (1)
Kuća Alekse Georgijevića, prva zdesna

U popisu zanatlija i trgovaca u Šidu 1763. godine se pominju sledeći Cincari: Manojlo Didin, Antonije Georgijević, Slavuja Ješić, Laza Dimić i Gavrilo čarugdžija.

Tokom maja meseca 1772. godine izvršeno je prvo prikupljanja priloga za gradnju sadašnjeg hrama Sv. Nikolaja u Šidu. Potpisnici odluke o gradnji hrama, između ostalih članova crkvenog odbora, bili su i Cincari: Slavuj Ešić, Antonije Georgijev, Rista sapundžija, Janko Nikolić, Janja Grčić i Manoilo Didić. Među priložnicima za gradnju bili su sledeći Šiđani cincarskog porekla: Antonije Georgijević, Slavuj Ešić, Janko Nikolić, Manoilo Didin, Georgije Didin, Janja Grčić, Stefan Georgijević ćurčija, Ćira Badalov Mihailović čarugdžija i Voka Panor sa ukupno 258 forinti. Cincari su redovno bili članovi crkvenog odbora u Šidu a veoma često su obavljali i funkciju epitropa (predsednika crkvene opštine). Kao epitropi se pominju sledeće osobe cincarskog porekla: 1758-1759. Antonije Živković, 1769-1773. Filip Slavujev, 1774-1776. Emanuil-Manojlo Didić, 1783. Nasta Nikolić, 1785. Kiril Mihailović Badalov, 1801-1802. Gavril Georgijević, 1869-1871. Lazar Grčić, 1872. Aleksa Đorđević Georgijević itd.

priloznici 1772
Potpisi cincarskih priložnika za gradnju šidskog hrama, 1772. g.

Istorija pomenute cincarske porodice Ješić se može pratiti počevši od njenog rodonačelnika Slavuja. U „Tefteru priložnika“ za gradnju šidske crkve iz 1772. godine pominje se „Slavuj Ešić Bugarin“ sa prilogom od 100 forinti, dok u protokolu krštenih 1762. godine piše „Slavuj Grk“. Zanimljiva je činjenica da se Slavuj uvek potpisivao grčkim pismom. Slavuj je imao sinove Filipa, Dimitrija, Andreja i Jovana, i ćerku Dionisiju. Sva četiri Slavujeva sina dobijaju po ocu prezime „Slavujev“ i to prezime zadržavaju i njihovi potomci tokom 19. veka. Slavuj je preminuo 1801. godine. Njegova unuka, Dimitrijeva ćerka Julijana se udala 1798. godine za Lazara Jovanovića iz Iloka a njen sin je bio Petar Jovanović mitropolit srpski i arhiepiskop beogradski 1833-1859. godine. Antonije Ešić Slavuj (rođ. 1807), unuk Slavujevog sina Jovana, bio je opštinski lekar u Šidu. Odselio se u Šabac sa suprugom Ružom i sinom Andrejem. Andrej je u Šapcu otvorio prvu šabačku štampariju koja je izdavala list „Šabački glasnik“. Taj list izlazi i danas. Andrej je umro u Šapcu ostavivši iza sebe tri sina i dve kćerke.

0sid (4)
Spomenik iznad porodične grobnice porodice Slavuj (Ešić)

Slavujev kum Kiril Mihailović Badalov (1735–1798) je po zanimanju bio čarugdžija (opančar). Bio je među uglednijim i imućnijim Šiđanima. Funkciju šidskog kneza je obavljao 1784, 1789, 1790. i 1791. godine, a epitropa 1785. godine. Kuća mu se nalazila na mestu dela današnje zgrade Opštine Šid pored zgrade Policijske stanice. Kiril je sa suprugom Sarom († 1812) imao šestoro dece. Danas je sačuvana grobnica Kirila Mihailovića i njegove porodice, sa spomenikom uzidanim u fasadu crkve, sa desne strane priprate. Sara Mihailović u svom testamentu, u znak zahvalnosti na pomoći kojoj joj je srpsko pravoslavna crkva u Šidu učinila, ostavlja crkvi posle smrti celokupno imanje.

0sid (2)
Spomenik iznad groba Kirila Mihailovića Badalova, južno platno hrama Prenosa moštiju Sv. oca Nikolaja u Šidu

Zbog svojih zasluga za Srpsku pravoslavnu crkvu ili zbog većih novčanih priloga, u porti šidskog hrama, koliko je poznato, sahranjene su sledeće osobe Cincarskog porekla: Marko Dimić (1735), Toda Nikolić (1775), Janko Nikolić (1776), Filip, sin Slavuja Ješića (1780), Kalina Nikolić (1788), Ekaterina, ćerka Naste Nikolića (1792), Kiril Mihailović Badalov (1798), Jovan Mihailović Badalov (1802), Manojlo Didić (1805), jerej Grigorije Georgijević (1810), protojerej Mihail Georgijević (1810), Sarom Mihailović Badalov (1812), Julijana Nikolić (1817) i Ana Mihailović Badalov (1827).

Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

U kakvoj vezi su Isidor Cankar, Boža Dunster i Milivoj Mauković? (Povodom teme najnovijeg broja časopisa „Šidina“)

U okviru obeležavanja Dana oslobođenja Šida, 3. decembra je promovisan novi broj časopisa „Šidina“. Tema ovog broja je, svakako sa pravom, Isidor Cankar (Šid, 1886 – Ljubljana, 1958), istoričar umetnosti, kritičar, književnik i političar.

Isidor Cankar
Isidor Cankar

Verovatno nema nacionalnosti na tlu Vojvodine a da nema barem jednog njenog pripadnika u Šidu. Šid je nekako Vojvodina u malom. Od svih nacionalnosti – Srba, Jevreja, Cincara, Rusina, Slovaka, Nemaca, Hrvata, Mađara, Slovenaca, Italijana, Bugara, Rusa – u javnosti se najmanje govorilo o Nemcima. Razlog tome su svakako nacistički zločini u ratu, koje su aktivno ili pasivno podržavali gotovo svi domaći Nemci. Naravno da je bilo izuzetaka – nikako se ne smeju zaboraviti industrijalac Huber i vlasnik mlina Leman, koji ne samo da nikad nisu prišli nacističkoj stranci nego su i pomagali partizanski pokret. Kako je popis stanovništva tek predstojao naredne 1941. g, Šidski srez je 1940. g. objavio sledeću nezvaničnu nacionalnu strukturu u Šidu: od oko 6000 stanovnika, Srba ima 3200, Rusina 1200, Slovaka 750, Nemaca između 450 i 500, Hrvata i Jevreja (svakih) između 90 i 100. U tim, svakako okvirnim ciframa, dočekan je početak rata i svi užasi koje je on doneo. Kao i svuda, iako nisu uvek bili inicijatori toga, Nemci su podneli svu krivicu za rat i o njima više nije bilo govora. A upravo pomenuta porodica Huber je zaslužila pomen u kontekstu istorije Šida i upravo ćemo od nje početi priču o Cankaru koji u Šidu, iako po ocu Slovenac, pripada upravo tom nemačkom krugu.

Andrija i Isidor Cankar, 1899. g.
Andrija i Isidor Cankar, 1899. g.

Porodica Huber je po svemu sudeći u Šid došla između 1831. i 1835. godine. Nije poznato njeno poreklo. Te 1835. godine je mesar Matija Huber (1791-1860) posedovao kuću na uglu današnjih ulica Cara Dušana i Vuka Karadžića. Nakon bankrota jednog člana porodice, tu kuću je kupio jevrejski hotelijer Ignac Rajh i na njenom mestu sagradio velelepan objekat koji i danas postoji. Pouzdano se zna da je Matija Huber sa suprugom Anom (1800-1867) imao sinove Andriju i Luku. Srpsku veroispovednu osnovnu školu u Šidu, kao i sva druga nemačka deca rimokatoličke veroispovesti, pohađali su 1846/7. godine Marija Huber, 1850/1. Alojzije Huber, i 1857/8. Johana Huber, verovatno takođe, deca Matije i Ane.

Andrija Huber se oženio Marijom Hegl (1840-1918), takođe Nemicom. U braku su imali troje dece, sina Jozefa Emanuela (1867) i ćerke Mariju (1863) i Karolinu Emu (1873). Sudbina Jozefa Emanuela nije poznata, verovatno se odselio iz Šida. Marija se udala 25. maja 1885. godine za slovenačkog krojača Andriju Cankara (1854-1915), sina Jakoba i Barbare rođ. Bernat. Kumovi na venčanju su bili Franja Huber i Karlo Hegl, inače Marijini brat od strica odnosno ujak. Kako je porodica Cankar, više-manje, poznata, na njoj se nećemo zadržavati, ali ćemo pomenuti da su Andrija i Marija u braku imali Rudolfa (1888-1888), Isidora (1886-1958), Rudolfa (1893-1916), Dragutina (1895-1914), Emila (1896-1914), Franca Josipa (1898-1983) i Barbaru (1900). Porodica Cankar se odselila u Sloveniju 1911. godine.

Marija Cankar rođ. Huber
Marija Cankar rođ. Huber

Karolina Ema Huber se udala za Andriju Hofbeka (1867-1903), sina Franje i Eve Hofbek. U braku su imali sina Edvarda Edu (1893) i ćerku Ivku (1897) udatu Jović. Edvard je bio učitelj. Nastradao je Novom Mestu u Sloveniji 1944. godine prilikom masovnog povlačenje nemačkih, ustaških i četničkih jedinica. Karolina je doživela duboku starost i umrla 1961. godine u Šidu u svojoj kući na današnjoj adresi Cara Lazara 66.

Karolina Hofbek rođ. Huber sa sinom Edvardom
Karolina Hofbek rođ. Huber sa sinom Edvardom
Grobovi porodice Hofbek
Grobovi porodice Hofbek

Luka Huber (1830-1875) je sa suprugom Anom rođ. Klasanović zasnovao veliku porodicu: Marija (1854-1860), Terezija (r.1857), Franja (1860-1906), Isidor (1860-1915), Eugenije (1862-1863), Emilija Katarina (r. 1864) i Paulina Sofija (r.1871). Terezija se udala 1881. godine za Stjepana Krtarića iz Osijeka. Nije poznato da li je imala dece u tom braku. Nakon što je ostala udovica, vratila se u Šid i udala za šidskog trgovca Radoslava Simunovića. U tom braku je imala ćerke Veru (1895-1980) i Nadeždu (r.1897) i sina Božidara (1898-1965), čuvenog Božu Dunstera, selektora fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije na svetskom prvenstvu u Montevideu.

Franja (Luke) Huber se oženio Sofijom Laksteter (1863-1906), nije poznato da li su imali dece.

Isidor (Luke) Huber je nastavio očev i dedin mesarski zanat. Oženio se 30. juna 1886. godine Srpkinjom Sofijom Mauković (1865-1940), sa kojom je imao dve ćerke: Anicu (1886-1892) i Katicu (1888-1915). Sofija je bila ćerka šidskog šnajdera Hristifora Maukovića i sestra čuvenog crtača Milivoja Maukovića. Nasledila je očevu kuću u centru Šida, koja je posle pripala mesaru Rudolfu Kunclu, bratancu njenog supruga. Kuncl je kasnije kuću prodao porodici Janković iz Neština, koja je u kući nastavila mesarsku tradiciju sve do oko 1980. godine.

Emilija Katarina (Luke) Huber se udala 1896. godine za Alojza Servacija, a njena mlađa sestra Paulina Sofija 1892. godine za Antuna Kuncla iz Grgurevaca sa kojim je imala već pomenutog sina Rudolfa.

Konfuzan nemačko-hrvatsko-srpsko-slovenački rodoslov koji je obuhvatio nekoliko sremskih mesta, ali i nekoliko izuzetnih šidskih familija i pojedinaca. Da li nas određuju geni? Da li su Boža Dunster i Isidor Cankar postali to što su bili zbog dobre genetske predispozicije? Ili nas određuje okolina, porodica i društvo? Kako god bilo, tačna je ona narodna – deca su ogledalo porodice.

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

Vuk Stefanović Karadžić i Šiđani

U predgovoru drugom izdanju svog „Srpskog rječnika“, Vuk je pomenuo svoje šidske saradnike: „Kod kojijeh riječi stoji da se govore u Baranji, one mi je dao G. Adam Dragosavljević; kod kojijeh stoji u Srijemu, od onijeh sam gdjekoje ja kupio a gdjekoje mi je dao isti G. Adam Dragosavljević i pokojni Avram Panić paroh Šidski“.

Vuk St. Karadžić
Vuk St. Karadžić

Jerej Avram Panić je rođen u Šidu 1780. g. Pohađao je karlovačku gimnaziju a od školske godine 1803/1804. i karlovačku bogosloviju. Za paroha u rodnom Šidu je postavljen 1810. g. i taj poziv je obavljao sve do svoje smrti 1850. g. Sa Vukom se upoznao za vreme školovanja u Sremskim Karlovcima.

Verovatno najznačajniji doprinos jereja Avrama Panića na polju očuvanja srpske baštine a koji je proizašao iz saradnje sa Vukom, jeste čuvena pesma „Lazarica“. Ova kosovska pesma sa svojih 2439 stihova predstavlja jednu od najznačajnijih a svakako najdužu „narodnu“ pesmu. Jerej Panić je zabeležio pesmu od slepog guslara Prodanovića iz Ležimira. Prodanovićeva sestra je bila udata u Šid pa se prilikom njegovih poseta sestri susreo sa šidskim parohom. To je verovatno bilo negde između maja 1820. i novembra 1821. g. Zanimljivo je da je nakon guslareve smrti a pre slanja pesme Vuku u Beč (1825), jerej Panić negde izgubio početak pesme. U pomoć mu je pristigla guslareva pomenuta sestra koja je znala naizust bratovljevu pesmu. Tako je na kraju ipak kompletiran ovaj spomenik srpske usmene pevačke baštine. Ova šidska snajka je stala pred svog paroha i zbog Vuka zapevala bratovljevu pesmu:

„Grom zagrmi više Carigrada,

Sevnu munja više Jedrenika,

Zaigra se jarko na istoku sunce,

Zatrese se zemlja od Zapada,

Pa udari nemir u careve,

Car Murate oštar verman piše,

Pa ga šilje Caru Srbskom Lazi,

Na stolici u Kruševcu Gradu….“

U pismu od avgusta 1832. g, jerej Panić sa žaljenjem obaveštava Vuka da ne samo umro slepac Prodanović iz Ležimira, nego i SLEPICA MARA IZ ŠIDA, i da zbog toga više nema od koga da zapisuje pesme. Ovaj podatak otkriva neverovatnu i do sada potpuno nepoznatu činjenicu da je u Šidu živela slepa guslarka i da su njene pesme, preko paroha Panića, stizale do Vuka! Mara-Marija je bila poreklom iz Bingule, a preminula je u Šidu 22. aprila 1829. g. kao prosjakinja. Koje tačno pesme je ova guslarka pevala, na žalost, nije poznato. Još se šidski paroh žalio u pomenutom pismu i da „novi slepci jedva pred kućom neke reči ispevaju pak ajde dalje“. Panić je išao 1820. g. u Ilince kod izvesne Cigančice od koje je zapisao veći broj zagonetki za Vuka.

Protokol umrlih šidske parohije sa upisanom smrti slepe guslarke Mare prosjakinje
Protokol umrlih šidske parohije sa upisanom smrti slepe guslarke Mare prosjakinje

Dosta rano je počeo i sa sakupljanjem prenumeranata za Vukove knjige. Nekad uspešno, nekad manje uspešno. A Šiđani, k`o Šiđani. Kako piše Panić, Vuk je malo odocnio sa isporukom knjiga pa su prenumeranti već počeli zapitkivati i „po budžaci pričati da nije vredno uzimati i plaćati unapred jer se dugo čega.“ Možda je to razlog što je 1827. g. bilo sam dva prenumeranta. Par godina kasnije (1834) Vuku pristiže spisak sa sledećim prenumerantima: erdevički paroh Antonije Longinović, paroh bačinački Jovan Maksimović, parosi grčanski Petar Urošević i Stanislav Radovanović, paroh šidski Avram Panić i paroh tovarnički Maksim Marcikić. Među prenumerantima našli su se i rimokatolički župnik u Nijemcima Petar Rakitić i grkokatolički paroh u Šidu Konstantin Poturičić. Jerej Panić se takođe bavio sakupljanjem reči i pisanjem rečnika. Taj posao je započeo 1807. g. nakon završetka bogoslovije. Na žalost, u piromanskim napadima u Šidu 1827. g. sve mu je bilo uništeno. Decembra te godine jerej Panić izveštava Vuka da je te i prošle godine u Šidu bilo puno podmetnutih požara u kućama seljaka, majstora, trgovaca i sveštenika. Parohijski dom šidskog protoprezvitera je zapaljen 5. avgusta, potom dom paroha Voinovića 6. avgusta i na kraju Panićev 3. decembra: „Sve je izgorelo da mi više ništa ostalo nije, nego dve krajcare, koje mi se u džepu slučajno zatekle. Haljine, kreveti, jednim slovom sve mi je pogorelo. No ništa mi nije toliko žao, koliko Biblioteke moje.“ Izgoreo mu je rečnik na kojem je radio punih 20 godina! Međutim, on nije odustao. Uz pomoć prijatelja hirurga Ešića, učitelja Gerčića i beležnika Dragosavljevića, započeo je posao iz početka. Kada je saznao da Vuk želi objaviti drugo izdanje rečnika, Panić mu je 1835. g. poslao 526 reči kojih nema u prvom izdanju. Do 1840. g, Panićev nov „rečnik“ činilo je preko 6000 reči! Te godine, u Šidu je ugostio čuvenog Simu Milutinovića Sarajliju.

Vuk se u Budimpešti 1833. g. sreo sa dva Šiđanina, Antonijem Nedeljkovićem i Aleksandrom Budimirovićem, studentima medicine. Oni su od njega preuzeli za jereja Panića „Pesmaricu“ i „Danicu“. I kasnije će Panić i Vuk održavati kontakt preko ova dva Šiđanina, i to sve do Nedeljkovićeve (1835) Budimirovićeve (1836) smrti. Aprila 1840. g. Panić je poslao Vuku tri vrste pesama koje je zapisao od slepaca. Tri meseca kasnije poslaće mu još jedno pismo i sa njim se, po svemu sudeći, njihova prepiska završila.

Pomenuti beležnik Adam Dragosavljević je rođen 1800. g. u tada još uvek čisto srpskom baranjskom selu Bremenu. Radio je kao učitelj u Bezedeku, Bolmanu i Belom Manastiru, a potom u Šikleušu i Mohaču. U Šikleušu je 1825. g. napisao i svoj „Rečnik“, prvi te vrste u srpskom narodu, ali nikad nije uspeo da ga štampa. Prešao je u Vukovar 1830. g. gde je naredne godine napisao svoj drugi „Rečnik“ ali ni njega nije publikovao. Na poziv šidskih vlasti prešao je u Šid 1838. g. kao upravnik mesnih škola i opštinski beležnik. Putujući na županijsku skupštinu u Vukovar 1862. g, Dragosavljević je svratio kod ćerke Ane u Opatovac i tamo iznenada preminuo. Bio je dopisni član Društva Srpske Slovesnosti u Beogradu.

Adam Dragosavljević
Adam Dragosavljević

Korespodencija između Adama Dragosavljevića i Vuka Karadžića sadrži 57 pisama od kojih je osam adresirano iz Šida. Pisma imaju različite sadržaje, od filoloških i lingvističkih pitanja, do potpuno intimnih porodičnih tema – supruga, deca, zdravlje itd. Dragosavljević je Vuku poslao 2260 reči, od kojih je Vuk u „Srpski rječnik“ uneo oko 540 reči iz Srema, nešto više od stotine iz Baranje i tri iz Osijeka. Iz Šida mu je 1851. i potom 1856. g. ponovo poslao reči: antrak-gadno što svezano, ajnjkač-dobro neuštrojen konj, kus-voda, kulen, šarange, anjati- lutati, otračiti-izdurati, ofrcuša-osipača, ošukivati-motikom ćuškati zemlju, bostak-ječam, mazda-magla i rosa, muket-kotur itd.

Dragosavljević je Vuku sakupljao i prenumerante. Za rečnik 1851. g. poslao mu je sledeća imena „gospodar Jovan Nedeljković za svoju suprugu Mariju, Ignjat Simunović šeširdžija za kćer Milicu i sina Đoku, Jovan Forišković sapundžija za brata Mitra“, i naravno svoje ime. Sledeće godine kao prenumerante za „Pripovetke“ Vuku je poslao sledeći spisak Šiđana: „Adam Dragosavljević, mesnih škola upravitelj, i učenog Društva Srpske Slovesnosti u Beogradu član dopisujući; jeromonah privonoglavski G. Teodosije Veselinović; Petar Cveić trgovac; Ljubomir Momirović trgovac; Boža Prnjajić trgovac; Jovan Forišković sapundžija; Rada Čikarić trgovac; Miloš Gavrilović za sina Gavru; Pavo Mandić za sina Milana; Đoka Šaloš za sina Dragutina.“ Zanimljivo je da je i Vuk tražio prenumerante za Dragosavljevićevu „Nemačku gramatiku“ pa mu je čak i dogovorio prodaju knjiga u bečkoj knjižari „ Franz Leo“. Vredno pomena je Dragosavljevićevo zalaganje za pojedine Šiđane kod Vuka i traženje pomoći za njih. Zanimljiv je slučaj Šiđanina vojnika Slavuja-Save Zagorčića i novčane nadoknade njegove vojne službe. Zbog toga je njegova majka Stanka Zagorčić putovala u Beč na Dvor i tom prilikom upoznala i Vuka.

U jednom pismu od 23. februara 1854. g. upućenom Adamu Dragosavljeviću, Vuk pozdravlja šidskog protu Dimitrija Markovića i njegovu porodicu.

Protojerej Dimitrije Marković je rođen u Sremskim Karlovcima 1805. g. Za šidskog protoprezvitera je došao 1849. g. i taj poziv obavljao do svoje smrti 1870. g. Bio je učesnik Blagoveštenskog sabora 1861. g. Posedovao je veliku biblioteku koju je formirao, između ostalog, i kao prenumerant nekoliko listova i knjiga. Njegova supruga bila je rođaka pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje koja je često boravila kod njih u Šidu. Da li je prota Marković sarađivao sa Vukom na polju sakupljanja pisane i usmene srpske narodne građe nije poznato. Pre se nameće zaključak da su bili porodični prijatelji što Vukove posete i potvrđuju. Kod prote Markovića u Šidu Vuk je boravio proleća 1852. g, zatim i leta 1855. i 1860. g.

Spomenik nad grobom protojereja Dimitrija Markovića
Spomenik nad grobom protojereja Dimitrija Markovića

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)