Category Archives: Istorija

Kozjakova apoteka i Šumanovići

       Sada već davne 1850. godine apotekar August I Kozjak (Josephus Augustus Koziak) otvorio je prvu šidsku apoteku. Iako na samom početku njegov posao nije išao najbolje, brzo je postao jedan od jačih sremskih apotekara. Zahvaljujući kvalitetnom i poštenom poslovanju, ali i sticanju velikog kapitala, Kozjakovi su postali deo najvišeg društvenog sloja.

kozjak porodica
Porodica Kozjak oko 1923. g.

           Rodonačelnik porodice Kozjak u Šidu je već pomenuti August I. Rođen je 1816. godine u Sremskim Karlovcima, od oca Andrije, učitelja, i majke Magdalene rođ. Miler (Müller). August I je diplomirao farmaciju u Pešti 1838. godine. Radio je u apotekama u Bukureštu, Rumi i Beogradu. Nije poznato kada se tačno doselio u Šid, ali je to moralo biti između 1846. i 1850. godine. Venčao se u Gibarcu, 1857. godine, sa Matildom Šic iz Moldavije (Mathilda Shütz).

Tabla sa prve apoteke u Šidu
Tabla sa prve apoteke u Šidu

      Verovatno najbolji pokazatelj finansijskog stanja porodice jeste testament Augusta I iz 1892. godine. Testamentom je podelio preko 20.000 forinti svojoj deci. Najstariji sin Andrija je dobio 6800 forinti (od čega jedan deo ide na osnivanje apoteke u Rumi), kćerka Marija je prilikom udaje dobila miraz od 4000 forinti u gotovom i spremu u vrednosti od 500 forinti pa joj testamentom ostavlja još 1500 forinti, sinu Eduardu ostavlja 5000 forinti, sinu Augustu II ostavlja 5500 forinti (od čega jedan deo ide na osnivanje apoteke u Staroj Pazovi), dok sina Milana imenuje za glavnog naslednika sve pokretne i nepokretne imovine. 
         Milan (Emilius Josephus Koziak) je bio najmlađi sin Augusta I. Kao glavni naslednik očevog imanja ostao je u Šidu i nastavio očevu apotekarsku karijeru. Oženio se 1891. godine sa šiđankom poreklom iz Mitrovice, Julkom Stefanović (1874-1953), kćerkom mitrovačkog trgovca Georgija Stefanovića i Milice rođene Mauković. Pošto je ostala udovica, Milica se sa tri maloletne kćerke vratila kod roditelja u Šid. Sestre Stefanović su odrasle u veoma uglednoj porodici svog dede trgovca Petra Maukovića, i stekle odlično obrazovanje u Beču. Petar Mauković je bio ujak Milutinu Šumanoviću, Savinom ocu.

Zgrada Kozjakove apoteke u Šidu
Zgrada Kozjakove apoteke u Šidu

          Julka Stefanović, iako srpkinja, venčala se sa Emilom Kozjakom u katoličkoj crkvi u Gibarcu. Emil i Julka su imali četiri kćerke i jednog sina: Anđelu-Deliju udatu za lekara dr Mileta Dejanovića, Olgu udatu za dr Ignjata Pavlasa, Milicu-Emiliju udatu za magistra farmacije Vojka Arko, Augustu-Veru udatu za dr Simeona Aleksića, i Đoku-Đuru. Zanimljivo da je stari svat na venčanju mr Vojka Arko i Milice Kozjak bio dr Đurica Đorđević, suprug Hristine-Kriste Šumanović, sestre od strica Save Šumanovića.
    Đoka-Đura Kozjak je bio veliki ljubitelj slikarstva Save Šumanovića. Posetio je Šumanovićevu poslednju izložbu održanu u Beogradu 1939. godine. Tom prilikom je, između ostalog, kupio i ulje na platnu „Kozjakovo gumno“ iz 1934. godine (danas u vlasništvu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, inv. broj 1417). Na ovom umetničkom delu je prikazana današnja ulica Ognjena Price, odnosno nekadašnji sokak koji je išao pored stare Kozjakove kuće. Zanimljivo je da se u desnom delu slike vidi veliki plast sena koji služio za smeštaj i čuvanje frižidera za lekove. 

Sava Šumanović - Kozjakovo gumno
Sava Šumanović – Kozjakovo gumno

          Nakon drugog svetskog rata porodici Kozjak je oduzeta apoteka i veći deo imovine. Đoka-Đura se sa porodicom preselio u Zagreb gde je ubrzo i umro 1959. godine. Ubrzo je zgrada apoteke u centru Šida porušena do temelja. Na taj način je uspomena i nasleđe generacija šidskih apotekara uništena. Jedino što još u Šidu podseća na ove velikane farmacije jeste njihova stara kuća u Šidu, danas zgrada Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i JKP Vdovoda u Šidu. Ovu kuću je udovica Julka Kozjak ostavila svojim unucima, koji, nažalost, nikad nisu uspeli ući u posed iste. 
     Jedini cilj prilikom rušenja stare apoteke bilo oslobađanje prostora za novu zgradu. Nije se vodilo računa ni oko čega. Usamljeni primeri dokumentovanja objekta jesu fotografije šidskog fotografa Đoke Karafilovića. Izgleda da su jedini pribrani Šiđani u momentu rušenja apoteke bili radnici Galerije slika „Sava Šumanović“. Oni su preuzeli veći deo sačuvanog nameštaja i jedan ukrasni medaljon koji je krasio enterijer apoteke. U tim posleratnim godinama, kada je uništavano sve što je predratno i ugledno, jedan deo apotekarskog nasleđa Kozjakovih sačuvali su magistar farmacije Andrija Mirković i Borislava rođena Šumanović. Zahvaljujući ovim supružnicima danas baštinimo sa, između ostalog, diplomama Augusta I, Milana i Đure Kozjak.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

Šidsko poreklo mitropolita srpskog Petra Jovanovića

        Iz dugačkog spiska osoba poreklom iz Šida a koje su zadužile celo naše društvo, posebno se izdvaja arhiepiskop Beogradski i mitropolit srpski Petar Jovanović (Ilok, 1800 – Sremski Karlovci, 1864). Mitropolit Petar je povezan sa Šidom posredno, preko svoje majke Julijane (Šid, 1775 – Šid, 1840).

Mitropolit Petar Jovanović
Mitropolit Petar Jovanović 


         Rodoslov Julijanine porodice možemo započeti sa njenim dedom Slavujem Ešićem. Slavuj je bio Cincar. Bio je veoma ugledan trgovac u Šidu i okolini. Sa suprugom Anom je imao četiri sina: Filipa, Dimitrija, Andreja i Jovana, i kćerku Dionisiju. Svi Slavujevi potomci dobijaju prezime po njegovom imenu – Slavuj.
       Dimitrije Slavuj († 1829) i Jelisaveta († 1819) su imali kćerke Julijanu, Katarinu (udatu za Luku Bogdanović iz Šida) i Suzanu (udatu za Petra Nikolića iz Berkasova), i sina Stefana. 
       Dimitrijeva ćerka Julijana se udala 1798. godine za Lazara Jovanovića iz Iloka. Lazar Jovanović je izučio opančarski zanat, ali se nije i bavio istim. Spadao je u viđenije Iločane, obavljao je funkcije opštinskog blagajnika i kneza. Sa suprugom Julijanom je imao sina Pavla (Petra) i kćerku Anu. Ana Jovanović se udala u Šid za Tomu Simunovića sa kojim je zasnovala brojnu i uglednu porodicu. Ana i Toma su imali kćerke Nataliju (udatu za iločkog paroha Arona Nikolića), Julijanu (udatu za trgovca Teodora Momirovića iz Šida), Jelenu (udatu za šidskog beležnika Gavrila Novakovića), i sina Stefana. Stefan Simunović, sa kojim se ugasila ova grana Simunovića, bio je paroh u Šidu.

JOVANOVIC JULIJANA 1
Spomenik nad grobom Julijane Jovanović, Šid

        Pavle Jovanović (posle zamonašenja Petar) rođen je u Iloku 1800. godine. Osnovnu školu je završio u Iloku, a gimnaziju u Osijeku i Sremskim Karlovcima. Pohađao filozofski tečaj na segedinskom liceju, i bogoslovske nauke u Sremskim Karlovcima. 
       Kada se 1819. godine Jakov Grčić, profesor karlovačke gimnazije (inače rođeni Šiđanin) povukao iz službe, po preporuci mitropolita Stratimirovića na njegovo mesto je izabran Pavle Jovanović. On je u Sremskim Karlovcima proveo punih deset godina kao profesor, a potom je, pošto je ostao udovac, prešao u Srbiju. 
     Godina 1830. je bila značajna za Srbiju – Porta je priznala i potvrdila prava srpskom narodu. Knez Miloš je počeo uređivati državu, crkvu i školstvo, što je mnoge nadarene Srbe sa one strane Save dovelo u Srbiju. Te okolnosti su verovatno pokrenule i mladog profesora karlovačke gimnazije, Pavla Jovanovića, da pređe u Srbiju. Knezu Milošu se dopao Pavle Jovanović, pa ga je odmah postavio za sekretara najvišeg Narodnog suda, a kasnije za sekretara svoje kancelarije. U tom zvanju, koje je vršio na puno zadovoljstvo kneza Miloša, 1833. godine zatekla ga je smrt mitropolita Melentija Pavlovića.
     Odmah po smrti mitropolita Melentija, knez Miloš se obratio mitropolitu karlovačkom Stratimiroviću da mu preporuči jednog odličnog i učenog Srbina za mitropolita koji bi mogao organizovati i dovesti u red srpsku crkvu. Stratimirović mu je odgovorio „boljeg ne traži od Pavla Jovanovića, sekretara svog“. Po takvoj preporuci, knez Miloš je saopštio svoju nameru sekretaru Pavlu. On je odbijao ponuđeno mesto mitropolita, obrazlažući da nije kvalifikovan za tu veliku dužnost, a i da ima nameru da se ženi. A knez Miloš mu je na to u šali rekao: „Činiš `voliko, ti si nekakav čudan čovek! Ja hoću sve žene da predam tvojoj vlasti, a ti odbijaš njih sve za ljubav samo jedne?!“.
        Na pritisak kneza Miloša, Pavle je primio ponudu i krajem 1833. godine otišao u Čačak, gde je bio, najpre zamonašen, a potom od vladike Nićifora rukopoložen za jeromonaha, a za narednih petnaest dana prešao je redom sve stepene i bio proizveden za arhimandrita. Pavle Jovanović je tada dobio ime Petar.
        Novoizabrani mitropolit je decembra 1833. godine u Carigradu svečano posvećen od strane patrijarha carigradskog Konstantina. Mitropolit se odmah vratio u Srbiju, gde je u Požarevcu, za Božić 1834. godine, održao prvu službu kao beogradski mitropolit. 
     Prva i najozbiljnija briga novog mitropolita bila je posvećena uređenju crkve, a pre svega ustrojstvu crkvenih vlasti. Već 1835. godine ustanovljene su konzistorije i klerikalna učilišta. U svakoj eparhiji je ustanovljen crkveni sud, a pored njega i viši duhovni sud koji bi bio nadležan za sve eparhije, kojim je predsedavao sam mitropolit. 
     Petar Jovanović je radio na organizovanju osnovne nastave u Srbiji i starao se o pisanju udžbenika. Posle neuspelog pokušaja Dositeja Obradovića da osnuje Bogosloviju u Beogradu, to je pošlo za rukom mitropolitu Petru 1836. godine, a iste te godine donet je i crkveni ustav. Prve učitelje za Bogosloviju doveo je iz karlovačke mitropolije, a za dalje nastavnike pobrinuo se tako što je slao mlade ljude u Rusiju na bogoslovske nauke. 
      Po njegovoj naredbi počele su se u Srbiji voditi i matice rođenih, venčanih i umrlih.
Mitropolit se ozbiljno posvetio uređenju beogradske mitropolije – podigao je zgradu Mitropolije i opremio je od svog ličnog novca. Jula meseca 1837. godine osveštao je temelje za novu Sabornu crkvu u Beogradu, koja je završena za tri godine.
     Na inicijativu mitropolita 1858. godine u prostorijama Beogradske mitropolije otvorena je umetnička galerija „Hudožestvena hranilnica“. Ova zbirka je 1868. godine preneta u beogradski Narodni muzej. 
       Koliko je Knez Miloš cenio novog mitropolita govori podatak da se sa njim konsultovao o svim važnim pitanjima oko države. Mitropolit je vodio i redovnu prepisku sa knjeginjom Ljubicom, i naslednicima Mihailom i Milanom.
     Godine 1858. na Svetoandrejskoj skupštini, uklonjen je sa kneževskog dostojanstva Aleksandar Karađorđević i ponovo doveden stari knez Miloš Obrenović. Ovu smenu je liberalna stranka videla kao priliku da sa crkvene uprave ukloni mitropolita Petra, a da na njegovo mesto postavi svog istomišljenika, episkopa šabačkog Mihaila.
     Kako nisu imali šta da iznesu iz Petrovog rada, kao crkvenog poglavara, čime bi ga optužili i opravdali njegovo uklanjanje sa crkvene uprave, oni su ga optužili da je protivnik dinastije Obrenovića. Zbog velikog pritiska mitropolit je podneo ostavku i januara 1859. godine napustio Srbiju.
     „Mitropolit Petar, saobrazno Svetome Pismu, bio je uvek veran i privržen vladajućoj dinastiji. Bio je veran knezu Milošu, tako isto kao i knezu Aleksandru. Dvoličje bilo je daleko od njega. Veran Milošu nije šurovao s Karađorđevićima, a veran Karađorđeviću nije se udvarao privrženicima Obrenovića“ (Filip Hristić, državni savetnik kneza Mihaila Obrenovića).
Prešavši u Austriju, mitropolit Petar se privremeno nastanio u manastiru Krušedolu, odakle je upravljao Eparhijom sremskom.
     U vreme Srpsko narodno-crkvenog sabora u Karlovcima 1864. godine, mitropolit Petar je preminuo, a potom svečano sahranjen u manastiru Krušedolu uz asistenciju Patrijarha i svih episkopa. Sahrani su prisustvovala izaslanstava Kneza Mihaila, srpske mitropolije i beogradske opštine. 
     Dolazak Petra Jovanovića za mitropolita beogradskog smatra se za važnu prekretnicu u životu srpske pravoslavne crkve u Kneževini Srbiji. On je činio velike napore da popravi stanje u crkvi, ali je pitanje koliko je u tome uspeo, jer, izgleda, nije bio omiljen upravo kod samih sveštenika. U svakom slučaju, ako se danas osvrnemo na ličnosti Petra Jovanovića, videćemo velikog Srbina na čelu srpske crkve, osnivača bogoslovije u Beogradu, najzaslužniju osobu za gradnju Saborne crkve, osnivača Muzeja crkvene umetnosti i jednog od začetnika Narodnog muzeja, reformatora crkve i škole, donositelja prvog crkvenog ustava, osnivača arhijerejskog sinoda i konsistorija. Mitropolita Petra, iako posredno, preko majke, povezanog za Šid, možemo smatrati Šiđaninom, i kao takvim s ponosom se prisećati njegove ličnosti i zasluge za srpski narod i crkvu. 

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

Šidski advokat Dr Adalbert Purić

     Dr Adalbert Purić je jedan od najpoznatijih šidskih advokata u periodu između dva svetska rata. Rođen je 1883. godine u Vrbanji, kao vanbračno dete Josipe, kćerke Ilije Purića. Ime Adalbertovog oca nije poznato. 

Adalbert Purić 1916. g.
Dr Adalbert Purić 1916. g.
adalbert puric vrbanja 1883
Matica krštenih sa upisanim krštenjem A.Purića

      Doktorirao je pravne nauke u Zagrebu 1907. godine, a advokatsku karijeru je započeo 1912. godine u Iloku. Nije poznato kada je tačno došao u Šid. Živeo je u današnjoj ulici Svetog Save, na broju 16. Kancelarija mu se nalazila u istoj ulici, par kuća prema centru, prekoputa Hrama Sv. Oca Nikolaja. Dr Purić se nije ženio. U kući je živeo sa Dragicom Horga (Zagreb, 1906 – Šid, 1974). 

Dragica Horga-Purić
Dragica Horga

     Dr Purić je jedan od retkih šidskih Hrvata koji su bili protiv ustaške vlasti i nečovečnog postupanja prema Srbima i Jevrejima. Kada su ustaše na pravoslavni Uskrs 1941. godine isterale Srbe da čiste ulice od blata, dr Purić je otišao u ustaški stan i protestvovao protiv takvog postupanja. Rekao je da je to neljudsko ponašanje, i da treba imati na umu da rat još nije gotov. Dr Puriću je oštro zamereno što se zauzima za Srbe, i priprećeno mu je da, ukoliko još jednom bude intervenisao, neće čistiti ulice kao Srbi, nego će proći još gore. To ga svakako nije sprečilo da i dalje pomaže Srbima i Jevrejima. U toku hapšenja šidskih Jevreja jula 1942. godine, dr Purić je krio u svojoj kući Katarinu Rozenfeld, a nakon racije joj pomogao da pobegne u Zagreb.
     Dr Adalbert Purić se nije ženio. Umro je u Šidu 1972. godine.

Šidsko katoličko groblje

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)