Prezime Nedeljković spada u najstarija šidska prezimena. Već sredinom 18. veka postojale su dve porodice sa ovim prezimenom, a koje nisu bile u krvnom srodstvu. Obe porodice pripadaju bogatijem trgovačko-zanatlijskom staležu. Zanimljivo je da od obe porodice poreklo vodi akademski slikar Sava Šumanović.
     Na spoljašnjem platnu zida hrama Svetog oca Nikolaja u Šidu uzidana je nagrobna ploča jereja Avksentija Nedeljkovića (1727-1788) i njegovog brata Grigorija (1749-1813), sinova Tadije Nedeljkovića (1701-1783). Jerej Avksentije je rukopoložen 1752. godine, a u Šidu se kao sveštenik prvi put pominje 1756. godine. 
     Daleko veći značaj za naše društvo imaju pripadnici druge porodice Nedeljković. Kao rodonačelnika ove grane može se uzeti Vasilije Nedeljković († 1827). Vasilije je sa suprugom Alkom imao kćerku Julinku, udatu za šidskog jereja Grigorija Georgijevića, i sinove Filipa i Dimitrija. Unuk Julinke i jereja Grigorija Georgijevića je veliki šidski narodni i crkveni dobrotvor Aleksije Georgijević (1838-1887).
         Filip Nedeljković je bio po zanimanju trgovac i držao je trgovinu na veliko Philip Nedelkovits & Söhne u Pešti 1849─1853. i Beču 1853─1860, a potom je prebacio u Novi Sad. Filip je imao dva sina – Antonija i Đorđa, i kćerku Rahilu udatu za uglednog novosadskog trgovca Mihajla Georgijevića. Đorđe Nedeljković nije imao dece. Bio je oženjen Anastasijom Stanković, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića. Godine 1899. dobio na lutriji glavnu nagradu od 150.000 kruna, i testamentom zaveštao 126.000 kruna za srpske narodne, prosvetne i privredne potrebe. Osnovao je fondaciju za pomaganje siromašnih srpskih spisatelja. Maticu srpsku je obavezao da upravlja fondacijom i odlučuje kome će biti data pomoć. Odredio je da pomoć u novcu mogu dobiti siromašni, oboleli i ostareli srpski književnici. U Spomenici Matice srpske iz 1927. godine o Đorđu je zapisano sledeće: „Da je imao ljubavi prema svom narodu i da je poznavao narodne potrebe, svedoči već to, što je svoju zadužbinu namenio takvoj svrsi, koju mogu da uoče samo ljudi jače obrazovanost, naime, na pomaganje književnih i prosvetnih vođa u malenu delu srpskog naroda, koji u ono vreme nije imao pomoći ni sa koje druge strane, do li do sama sebe“.
       Dimitrije Nedeljković je ostao u Šidu, gde je zasnovao zaista veliku porodicu. Njegova kćerka Marija se udala za Stefana Dragina. Marija i Stefan Dragin su u kratkom braku imali samo kćerku jedinicu Hristinu (udatu Tubić), baku Save Šumanovića.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

       Sada već davne 1850. godine apotekar August I Kozjak (Josephus Augustus Koziak) otvorio je prvu šidsku apoteku. Iako na samom početku njegov posao nije išao najbolje, brzo je postao jedan od jačih sremskih apotekara. Zahvaljujući kvalitetnom i poštenom poslovanju, ali i sticanju velikog kapitala, Kozjakovi su postali deo najvišeg društvenog sloja.

           Rodonačelnik porodice Kozjak u Šidu je već pomenuti August I. Rođen je 1816. godine u Sremskim Karlovcima, od oca Andrije, učitelja, i majke Magdalene rođ. Miler (Müller). August I je diplomirao farmaciju u Pešti 1838. godine. Radio je u apotekama u Bukureštu, Rumi i Beogradu. Nije poznato kada se tačno doselio u Šid, ali je to moralo biti između 1846. i 1850. godine. Venčao se u Gibarcu, 1857. godine, sa Matildom Šic iz Moldavije (Mathilda Shütz).

      Verovatno najbolji pokazatelj finansijskog stanja porodice jeste testament Augusta I iz 1892. godine. Testamentom je podelio preko 20.000 forinti svojoj deci. Najstariji sin Andrija je dobio 6800 forinti (od čega jedan deo ide na osnivanje apoteke u Rumi), kćerka Marija je prilikom udaje dobila miraz od 4000 forinti u gotovom i spremu u vrednosti od 500 forinti pa joj testamentom ostavlja još 1500 forinti, sinu Eduardu ostavlja 5000 forinti, sinu Augustu II ostavlja 5500 forinti (od čega jedan deo ide na osnivanje apoteke u Staroj Pazovi), dok sina Milana imenuje za glavnog naslednika sve pokretne i nepokretne imovine. 
         Milan (Emilius Josephus Koziak) je bio najmlađi sin Augusta I. Kao glavni naslednik očevog imanja ostao je u Šidu i nastavio očevu apotekarsku karijeru. Oženio se 1891. godine sa šiđankom poreklom iz Mitrovice, Julkom Stefanović (1874-1953), kćerkom mitrovačkog trgovca Georgija Stefanovića i Milice rođene Mauković. Pošto je ostala udovica, Milica se sa tri maloletne kćerke vratila kod roditelja u Šid. Sestre Stefanović su odrasle u veoma uglednoj porodici svog dede trgovca Petra Maukovića, i stekle odlično obrazovanje u Beču. Petar Mauković je bio ujak Milutinu Šumanoviću, Savinom ocu.

          Julka Stefanović, iako srpkinja, venčala se sa Emilom Kozjakom u katoličkoj crkvi u Gibarcu. Emil i Julka su imali četiri kćerke i jednog sina: Anđelu-Deliju udatu za lekara dr Mileta Dejanovića, Olgu udatu za dr Ignjata Pavlasa, Milicu-Emiliju udatu za magistra farmacije Vojka Arko, Augustu-Veru udatu za dr Simeona Aleksića, i Đoku-Đuru. Zanimljivo da je stari svat na venčanju mr Vojka Arko i Milice Kozjak bio dr Đurica Đorđević, suprug Hristine-Kriste Šumanović, sestre od strica Save Šumanovića.
    Đoka-Đura Kozjak je bio veliki ljubitelj slikarstva Save Šumanovića. Posetio je Šumanovićevu poslednju izložbu održanu u Beogradu 1939. godine. Tom prilikom je, između ostalog, kupio i ulje na platnu „Kozjakovo gumno“ iz 1934. godine (danas u vlasništvu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, inv. broj 1417). Na ovom umetničkom delu je prikazana današnja ulica Ognjena Price, odnosno nekadašnji sokak koji je išao pored stare Kozjakove kuće. Zanimljivo je da se u desnom delu slike vidi veliki plast sena koji služio za smeštaj i čuvanje frižidera za lekove. 

          Nakon drugog svetskog rata porodici Kozjak je oduzeta apoteka i veći deo imovine. Đoka-Đura se sa porodicom preselio u Zagreb gde je ubrzo i umro 1959. godine. Ubrzo je zgrada apoteke u centru Šida porušena do temelja. Na taj način je uspomena i nasleđe generacija šidskih apotekara uništena. Jedino što još u Šidu podseća na ove velikane farmacije jeste njihova stara kuća u Šidu, danas zgrada Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i JKP Vdovoda u Šidu. Ovu kuću je udovica Julka Kozjak ostavila svojim unucima, koji, nažalost, nikad nisu uspeli ući u posed iste. 
     Jedini cilj prilikom rušenja stare apoteke bilo oslobađanje prostora za novu zgradu. Nije se vodilo računa ni oko čega. Usamljeni primeri dokumentovanja objekta jesu fotografije šidskog fotografa Đoke Karafilovića. Izgleda da su jedini pribrani Šiđani u momentu rušenja apoteke bili radnici Galerije slika „Sava Šumanović“. Oni su preuzeli veći deo sačuvanog nameštaja i jedan ukrasni medaljon koji je krasio enterijer apoteke. U tim posleratnim godinama, kada je uništavano sve što je predratno i ugledno, jedan deo apotekarskog nasleđa Kozjakovih sačuvali su magistar farmacije Andrija Mirković i Borislava rođena Šumanović. Zahvaljujući ovim supružnicima danas baštinimo sa, između ostalog, diplomama Augusta I, Milana i Đure Kozjak.

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

        Iz dugačkog spiska osoba poreklom iz Šida a koje su zadužile celo naše društvo, posebno se izdvaja arhiepiskop Beogradski i mitropolit srpski Petar Jovanović (Ilok, 1800 – Sremski Karlovci, 1864). Mitropolit Petar je povezan sa Šidom posredno, preko svoje majke Julijane (Šid, 1775 – Šid, 1840).

         Rodoslov Julijanine porodice možemo započeti sa njenim dedom Slavujem Ešićem. Slavuj je bio Cincar. Bio je veoma ugledan trgovac u Šidu i okolini. Sa suprugom Anom je imao četiri sina: Filipa, Dimitrija, Andreja i Jovana, i kćerku Dionisiju. Svi Slavujevi potomci dobijaju prezime po njegovom imenu – Slavuj.
       Dimitrije Slavuj († 1829) i Jelisaveta († 1819) su imali kćerke Julijanu, Katarinu (udatu za Luku Bogdanović iz Šida) i Suzanu (udatu za Petra Nikolića iz Berkasova), i sina Stefana. 
       Dimitrijeva ćerka Julijana se udala 1798. godine za Lazara Jovanovića iz Iloka. Lazar Jovanović je izučio opančarski zanat, ali se nije i bavio istim. Spadao je u viđenije Iločane, obavljao je funkcije opštinskog blagajnika i kneza. Sa suprugom Julijanom je imao sina Pavla (Petra) i kćerku Anu. Ana Jovanović se udala u Šid za Tomu Simunovića sa kojim je zasnovala brojnu i uglednu porodicu. Ana i Toma su imali kćerke Nataliju (udatu za iločkog paroha Arona Nikolića), Julijanu (udatu za trgovca Teodora Momirovića iz Šida), Jelenu (udatu za šidskog beležnika Gavrila Novakovića), i sina Stefana. Stefan Simunović, sa kojim se ugasila ova grana Simunovića, bio je paroh u Šidu.

        Pavle Jovanović (posle zamonašenja Petar) rođen je u Iloku 1800. godine. Osnovnu školu je završio u Iloku, a gimnaziju u Osijeku i Sremskim Karlovcima. Pohađao filozofski tečaj na segedinskom liceju, i bogoslovske nauke u Sremskim Karlovcima. 
       Kada se 1819. godine Jakov Grčić, profesor karlovačke gimnazije (inače rođeni Šiđanin) povukao iz službe, po preporuci mitropolita Stratimirovića na njegovo mesto je izabran Pavle Jovanović. On je u Sremskim Karlovcima proveo punih deset godina kao profesor, a potom je, pošto je ostao udovac, prešao u Srbiju. 
     Godina 1830. je bila značajna za Srbiju – Porta je priznala i potvrdila prava srpskom narodu. Knez Miloš je počeo uređivati državu, crkvu i školstvo, što je mnoge nadarene Srbe sa one strane Save dovelo u Srbiju. Te okolnosti su verovatno pokrenule i mladog profesora karlovačke gimnazije, Pavla Jovanovića, da pređe u Srbiju. Knezu Milošu se dopao Pavle Jovanović, pa ga je odmah postavio za sekretara najvišeg Narodnog suda, a kasnije za sekretara svoje kancelarije. U tom zvanju, koje je vršio na puno zadovoljstvo kneza Miloša, 1833. godine zatekla ga je smrt mitropolita Melentija Pavlovića.
     Odmah po smrti mitropolita Melentija, knez Miloš se obratio mitropolitu karlovačkom Stratimiroviću da mu preporuči jednog odličnog i učenog Srbina za mitropolita koji bi mogao organizovati i dovesti u red srpsku crkvu. Stratimirović mu je odgovorio „boljeg ne traži od Pavla Jovanovića, sekretara svog“. Po takvoj preporuci, knez Miloš je saopštio svoju nameru sekretaru Pavlu. On je odbijao ponuđeno mesto mitropolita, obrazlažući da nije kvalifikovan za tu veliku dužnost, a i da ima nameru da se ženi. A knez Miloš mu je na to u šali rekao: „Činiš `voliko, ti si nekakav čudan čovek! Ja hoću sve žene da predam tvojoj vlasti, a ti odbijaš njih sve za ljubav samo jedne?!“.
        Na pritisak kneza Miloša, Pavle je primio ponudu i krajem 1833. godine otišao u Čačak, gde je bio, najpre zamonašen, a potom od vladike Nićifora rukopoložen za jeromonaha, a za narednih petnaest dana prešao je redom sve stepene i bio proizveden za arhimandrita. Pavle Jovanović je tada dobio ime Petar.
        Novoizabrani mitropolit je decembra 1833. godine u Carigradu svečano posvećen od strane patrijarha carigradskog Konstantina. Mitropolit se odmah vratio u Srbiju, gde je u Požarevcu, za Božić 1834. godine, održao prvu službu kao beogradski mitropolit. 
     Prva i najozbiljnija briga novog mitropolita bila je posvećena uređenju crkve, a pre svega ustrojstvu crkvenih vlasti. Već 1835. godine ustanovljene su konzistorije i klerikalna učilišta. U svakoj eparhiji je ustanovljen crkveni sud, a pored njega i viši duhovni sud koji bi bio nadležan za sve eparhije, kojim je predsedavao sam mitropolit. 
     Petar Jovanović je radio na organizovanju osnovne nastave u Srbiji i starao se o pisanju udžbenika. Posle neuspelog pokušaja Dositeja Obradovića da osnuje Bogosloviju u Beogradu, to je pošlo za rukom mitropolitu Petru 1836. godine, a iste te godine donet je i crkveni ustav. Prve učitelje za Bogosloviju doveo je iz karlovačke mitropolije, a za dalje nastavnike pobrinuo se tako što je slao mlade ljude u Rusiju na bogoslovske nauke. 
      Po njegovoj naredbi počele su se u Srbiji voditi i matice rođenih, venčanih i umrlih.
Mitropolit se ozbiljno posvetio uređenju beogradske mitropolije – podigao je zgradu Mitropolije i opremio je od svog ličnog novca. Jula meseca 1837. godine osveštao je temelje za novu Sabornu crkvu u Beogradu, koja je završena za tri godine.
     Na inicijativu mitropolita 1858. godine u prostorijama Beogradske mitropolije otvorena je umetnička galerija „Hudožestvena hranilnica“. Ova zbirka je 1868. godine preneta u beogradski Narodni muzej. 
       Koliko je Knez Miloš cenio novog mitropolita govori podatak da se sa njim konsultovao o svim važnim pitanjima oko države. Mitropolit je vodio i redovnu prepisku sa knjeginjom Ljubicom, i naslednicima Mihailom i Milanom.
     Godine 1858. na Svetoandrejskoj skupštini, uklonjen je sa kneževskog dostojanstva Aleksandar Karađorđević i ponovo doveden stari knez Miloš Obrenović. Ovu smenu je liberalna stranka videla kao priliku da sa crkvene uprave ukloni mitropolita Petra, a da na njegovo mesto postavi svog istomišljenika, episkopa šabačkog Mihaila.
     Kako nisu imali šta da iznesu iz Petrovog rada, kao crkvenog poglavara, čime bi ga optužili i opravdali njegovo uklanjanje sa crkvene uprave, oni su ga optužili da je protivnik dinastije Obrenovića. Zbog velikog pritiska mitropolit je podneo ostavku i januara 1859. godine napustio Srbiju.
     „Mitropolit Petar, saobrazno Svetome Pismu, bio je uvek veran i privržen vladajućoj dinastiji. Bio je veran knezu Milošu, tako isto kao i knezu Aleksandru. Dvoličje bilo je daleko od njega. Veran Milošu nije šurovao s Karađorđevićima, a veran Karađorđeviću nije se udvarao privrženicima Obrenovića“ (Filip Hristić, državni savetnik kneza Mihaila Obrenovića).
Prešavši u Austriju, mitropolit Petar se privremeno nastanio u manastiru Krušedolu, odakle je upravljao Eparhijom sremskom.
     U vreme Srpsko narodno-crkvenog sabora u Karlovcima 1864. godine, mitropolit Petar je preminuo, a potom svečano sahranjen u manastiru Krušedolu uz asistenciju Patrijarha i svih episkopa. Sahrani su prisustvovala izaslanstava Kneza Mihaila, srpske mitropolije i beogradske opštine. 
     Dolazak Petra Jovanovića za mitropolita beogradskog smatra se za važnu prekretnicu u životu srpske pravoslavne crkve u Kneževini Srbiji. On je činio velike napore da popravi stanje u crkvi, ali je pitanje koliko je u tome uspeo, jer, izgleda, nije bio omiljen upravo kod samih sveštenika. U svakom slučaju, ako se danas osvrnemo na ličnosti Petra Jovanovića, videćemo velikog Srbina na čelu srpske crkve, osnivača bogoslovije u Beogradu, najzaslužniju osobu za gradnju Saborne crkve, osnivača Muzeja crkvene umetnosti i jednog od začetnika Narodnog muzeja, reformatora crkve i škole, donositelja prvog crkvenog ustava, osnivača arhijerejskog sinoda i konsistorija. Mitropolita Petra, iako posredno, preko majke, povezanog za Šid, možemo smatrati Šiđaninom, i kao takvim s ponosom se prisećati njegove ličnosti i zasluge za srpski narod i crkvu. 

Autor teksta: Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)