Prvi vek postojanja šidske čitaonice (biblioteke)

            Verovatno najviše puta gašena i ponovo osnivana ustanova u Šidu je ono što danas ponosno znamo kao Narodna biblioteka „Simeon Piščević“ Šid. Ranije znana kao Srbska čitaonica, Narodna srpska čitaonica i Kasina šidska, šidska biblioteka je danas najstarija ustanova u Šidu koja traje, koliko se pouzdano zna, već 168 godina. Kada je 1849. g. čuveni srpski tamburaš i kompozitor, a šidski birtaš i ekonom Dimitrije Mita Orešković (Sečuj, 1818 – Šid, 1867) poklonio Dositejeve „Bukvice“ šidskoj čitaonici, ona je već postojala. Do kada je ovaj šidski knjižni pionir ostao u Šidu nije poznato. Knjiga se nekim čudnim putevima obrela u Novom Sadu u vlasništvu sada pokojnog Živka Markovića, kustosa Muzeja Vojvodine, koji ju je oktobra 1963. g. prodao Biblioteci Matice srpske za tadašnjih 1000 dinara. Lepim gestom tadašnjeg upravnika Biblioteke Matice srpske, knjiga je već narednog meseca poklonjena šidskoj biblioteci. Nastojanjem autora ovog teksta otkrivena su pravila čitaonice iz prve polovine 19. i početka 20. veka čime se potvrdio kontinuitet bibliotečke delatnosti u Šidu.

“Bukvice” sa posvetom Mite Oreškovića iz 1849. g. Izvor: Narodna biblioteka “Simeon Piščević” Šid

       Kada je tačno osnovana prva šidska čitaonica za sada nije moguće utvrditi. Najverovatnije je da je to bilo tokom četvrte decenije 19. veka kada su napisana danas najstarija sačuvana „Pravila“ čitanice. Sam početak tog teksta „Svrha družtva jest izobraždavanje duha i podupiranje narodne knjige nabavljanjem i čitanjem časopisa, knjiga narodnije i naslavjanskije i inostranije zatim zabava sa kartanjem zakonom dozvoljenije igara, šahom, i drudije razveseljenja“ briše svaku eventualnu razliku između ondašnjih i savremenih ciljeva i tendencija ove ustanove. O ozbiljnosti osnovane čitaonice govore i stroga pravila. Tako možemo pročitati da su „Članovi redoviti i izvanredni. Redoviti članovi su oni, koji u Šidu stalno sjede i onakovi izvan Šida sjedeći, koji sami želu urednimi članovi da budu. Izvanredni članovi jesu oni, koji u Šidu neprekidno ne sjedu, te se samo kad kad svrhom družtva koristiti mogu.“ Članovi se obavezuju da blagajniku redovno i to tri meseca unapred plaćaju članarinu, a ukoliko zakasne 14 dana sa plaćanjem, rukovodstvo čitaonice ima zakonsko pravo da sudskim putem naplati dug. Član nije mogao postati svako. Za početak „članom družtva može postati svaki čestiti čovjek“ i takav se morao rukovodstvu obratiti pismenim putem i zamoliti za članstvo, a konačnu odluku je donosila Skupština čitaonice. Članstvo u čitaonici je trajalo jednu godinu, i niko nije mogao prekinuti članstvo pre isteka te godine. A ukoliko nije hteo nastaviti i sledeće godine, onda je o tome morao obavestiti rukovodstvo najmanje mesec dana unapred. Gde se tačno nalazila ova prva čitaonica nije poznato ali se zna da je imala svoje prostorije. U njima je za Svetog Savu 1869. g, nakon liturgije i svečane priredbe u školi, održana „Srpska beseda“ sa ciljem prikupljanja novca za čitaonicu. Članovi čitaonice su po svemu sudeći bili veoma dobro organizovani. Da su činili aktivni deo društva govori priča da su 1870. g. pokušali da utiču da izbori u Šidu prođu u skladu sa zakonom i propisima.

      Zanimljivo je da u Šidu dosta dugo nije postojala školska biblioteka iako je osnovno školstvo ovde staro koliko i sam Šid. Šidski paroh Nikić je 1873. g. inicirao osnivanje školske biblioteke za, kako je rekao, „raširivanje prosvete, kako bi i najsiromašniji član ove opštine blagodeti prosvete uživao!“. Njegova inicijativa je prihvaćena, pa se od 1874. g. u finansijskom planu Srpske pravoslavne crkvene opštine Šidske, u čijoj nadležnosti je bilo školstvo u Šidu, redovno nalazila i stavka od 25 forinti za nabavku knjiga. Možda se upravo ova školska biblioteka skriveno baštinila u školskoj biblioteci bačenoj prilikom rušenja zgrade Više građanske škole u Šidu. Mali broj knjiga iz stare školske biblioteke danas se nalazi u biblioteci Gimnazije „Sava Šumanović“ u Šidu što se vidi prema pečatima „Ravnateljstva građanske škole“ i „Knjižnice učiteljice Branke M. Opojevlić“.

            Izgleda da nove generacije Šiđana nisu baš bile zainteresovane za „izobraždavanje duha“ kroz čitanje pa je vremenom čitaonica ostala bez članstva. Tokom 1883. g. jedan putopisac se obreo u šidskoj velikoj gostionici (na mestu kasnijeg hotela „Grand“) i u toku razgovora sa Šiđanima saznao da, između ostalog, u Šidu postoji kasina ali da nema ni članova a ni materijala za čitanje. Šta se tačno desilo sa knjižnim fondom nije poznato. Da li je napustio Šid, ili je bio „negde spakovan“ ili pripojen školskoj biblioteci nije poznato.

            Kako pomena čitaonice u Šidu nema sve do 1906. g, sa tugom se nameće zaključak da ista nije ni radila. Te godine, po drugi ili treći put, Šiđani (re)osnivaju svoju čitaonicu i to kao „Srpsko čitaoničko društvo u Šidu“. Cilj društva je bio širenje obrazovanosti među njenim članovima, podupiranje narodne književnosti i negovanje druževnosti a taj cilj će se postizati „nabavljanjem za čitanje političkih, beletrističkih i strukovnih časopisa i knjiga i priređivanjem poučnih predavanja i zabava“. O osnivanju čitaonice nabolje nas je izvestio jedan vrli građanin, advokat Mladen Đorđević, u svom tekstu u „Zastavi“: „Na drugi dan Božića, održano je u Šidu srpsko selo u korist osnivanja Srpske Čitonice u Šidu. Pozdravni govor držao je dr. J. Stajić, te je ukratko istakao važnost srpskih sela i važnost čitaonice, u koju svrhu je selo priređeno. Tamburaški zbor srpskog pevačkog i tamburaškog društva “Javor-Gusle” odsvirao je krasno “Dobrovoljački marš”. Posle predavanja “O patriotskim pesmama Zmajjovinim”, pevao je učitelj M. Vuković pesmu “Kad me je majka dojila” a pratio ga je na glasoviru učiteq P. Tomić. N. Blagojević stud.med. litao he pripovetku Branislava Nušića “Kikadonska posla”. Tamburaški zbor “Jabor-Gusle” odvirao je još dve-tri pesme. Posle toga je bila igranka i igranje društvenih igara. Ovo prvo Srpsko Selo priređeno u Šidu donelo je i materijalne koristi, jer je ostalo blizu sedamdeset kruna čistih u korist čitaonice. Selo je održano u svratištu M. Šaloša. Na istom mestu održana je sutradan na sv. Stevana u tri sata posle podne i skupština za osnivanje Srpske Čitaonice u Šidu. Skupština je bila posećena prilično i ako ne videsmo još mnoge, koji će svakako biti članovi čitaonice. Sporazumno su pretresena predložena pravila i sastavljen zapisnik; jednoglasno je obavljen izbor uprave, u koju uđoše ljudi različitih staleža, različitih političkih načela, no mislimo da će učiniti sve da se Srpska čitaonica u Šidu što bolje razvije. Čitaonica će imati i svoju knjižnicu te će članovi moći vaditi knjiga i kod kuće čitati. Pošto je još odlučeno glede lokala, obavljeno je upisivanje članova, te se odmah na skupštini upisalo 26 članova. Kako je članarina mala (mesečno 50 filira) to će biti omogućeno i najsiromašnijim da budu članovi čitaonice…“ Moramo pomenuti i imena Šiđana koji su zaslužni za osnivanje čitaonice i koji su potpisnici osnivačkog akta: dr Jovan Stajić, Mita Zeković, Stevan Mihajlović, Miloje Stanić, Jovan Mandić, Đorđe Zrakić, Nikola Blagojević, Petar Beličević, Milan Makarić, Đoka Stanišić, Sava Jakšić, Kuzman Nedeljković, Ljubomir Krotić, Stevan Šaloš, Jovan Momirović, prota Milivoj Milošević, dr Stevan Stojković i Milan Vuković.

1906
Prva strana Pravila Srpskog čitaoničkog društva iz 1906. g.

            Neće proći puno vremena, pa će se čitaonica naći na udaru antisrpske politike austrijskog dvora koji je zabranio njen rad. Tadašnji Šiđani su izgleda baš težili nekim višim duhovnim i intelektualnim vrednostima pa su uspeli da opet (re)osnuju čitaonicu januara 1909. g. Čitaonica je privremeno uređena u novoj zadružnoj kući. Šidski list „Pravo naroda“ izveštava da „na čitanju leži 9 dnevnika, te mnoštvo podeljnih, mesečnih i polumesečnih listova i časopisa srpskih, hrvatskih, njemačkih, slovačkih, čeških i madžarskih… U čitaonici će se od vremena na vreme urediti i malena predavanja za članove o raznim pitanjima… Preporučujemo što točnije posećivanje čitaonice, koje treba da postane naše redovito stecište i sastajalište gde ćemo moći više naučiti i koristiti se, nego stojanjem po ćoškovima.“ Čitaonica je ponovo zabranjivana i zatvarana u toku Velikog rata, i potom opet osnivana. Izgleda da dosta dugo čitaonica nije dobila svoje prostorije. Zbog toga se Odbor čitaonice 1928. g. obratio molbom Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Šidu da se jedno odeljenje u sokolani sredi za čitaonicu. Umesto tih prostorija za postavljanje ormana sa knjigama ustupljene su prostorije tzv. pevačke škole koja je takođe bila u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve.

            Tako je čitaonica u Šidu u toku svog prvog veka postojanja poput ptice feniks nebrojeno puta umirala i ponovo se rađala, a sve da Šiđanima bude onaj najbolji žižak koji će ih prosvetljavati i usmeravati. Na kraju se mora napomenuti i da je u Šidu 1914. g. osnovana „Slovačka čitaonica“, 1922. „Rusinska“ a 1925. i „Hrvatska čitaonica“.

Radovan Sremac

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

U kakvoj vezi su Isidor Cankar, Boža Dunster i Milivoj Mauković? (Povodom teme najnovijeg broja časopisa „Šidina“)

U okviru obeležavanja Dana oslobođenja Šida, 3. decembra je promovisan novi broj časopisa „Šidina“. Tema ovog broja je, svakako sa pravom, Isidor Cankar (Šid, 1886 – Ljubljana, 1958), istoričar umetnosti, kritičar, književnik i političar.

Isidor Cankar
Isidor Cankar

Verovatno nema nacionalnosti na tlu Vojvodine a da nema barem jednog njenog pripadnika u Šidu. Šid je nekako Vojvodina u malom. Od svih nacionalnosti – Srba, Jevreja, Cincara, Rusina, Slovaka, Nemaca, Hrvata, Mađara, Slovenaca, Italijana, Bugara, Rusa – u javnosti se najmanje govorilo o Nemcima. Razlog tome su svakako nacistički zločini u ratu, koje su aktivno ili pasivno podržavali gotovo svi domaći Nemci. Naravno da je bilo izuzetaka – nikako se ne smeju zaboraviti industrijalac Huber i vlasnik mlina Leman, koji ne samo da nikad nisu prišli nacističkoj stranci nego su i pomagali partizanski pokret. Kako je popis stanovništva tek predstojao naredne 1941. g, Šidski srez je 1940. g. objavio sledeću nezvaničnu nacionalnu strukturu u Šidu: od oko 6000 stanovnika, Srba ima 3200, Rusina 1200, Slovaka 750, Nemaca između 450 i 500, Hrvata i Jevreja (svakih) između 90 i 100. U tim, svakako okvirnim ciframa, dočekan je početak rata i svi užasi koje je on doneo. Kao i svuda, iako nisu uvek bili inicijatori toga, Nemci su podneli svu krivicu za rat i o njima više nije bilo govora. A upravo pomenuta porodica Huber je zaslužila pomen u kontekstu istorije Šida i upravo ćemo od nje početi priču o Cankaru koji u Šidu, iako po ocu Slovenac, pripada upravo tom nemačkom krugu.

Andrija i Isidor Cankar, 1899. g.
Andrija i Isidor Cankar, 1899. g.

Porodica Huber je po svemu sudeći u Šid došla između 1831. i 1835. godine. Nije poznato njeno poreklo. Te 1835. godine je mesar Matija Huber (1791-1860) posedovao kuću na uglu današnjih ulica Cara Dušana i Vuka Karadžića. Nakon bankrota jednog člana porodice, tu kuću je kupio jevrejski hotelijer Ignac Rajh i na njenom mestu sagradio velelepan objekat koji i danas postoji. Pouzdano se zna da je Matija Huber sa suprugom Anom (1800-1867) imao sinove Andriju i Luku. Srpsku veroispovednu osnovnu školu u Šidu, kao i sva druga nemačka deca rimokatoličke veroispovesti, pohađali su 1846/7. godine Marija Huber, 1850/1. Alojzije Huber, i 1857/8. Johana Huber, verovatno takođe, deca Matije i Ane.

Andrija Huber se oženio Marijom Hegl (1840-1918), takođe Nemicom. U braku su imali troje dece, sina Jozefa Emanuela (1867) i ćerke Mariju (1863) i Karolinu Emu (1873). Sudbina Jozefa Emanuela nije poznata, verovatno se odselio iz Šida. Marija se udala 25. maja 1885. godine za slovenačkog krojača Andriju Cankara (1854-1915), sina Jakoba i Barbare rođ. Bernat. Kumovi na venčanju su bili Franja Huber i Karlo Hegl, inače Marijini brat od strica odnosno ujak. Kako je porodica Cankar, više-manje, poznata, na njoj se nećemo zadržavati, ali ćemo pomenuti da su Andrija i Marija u braku imali Rudolfa (1888-1888), Isidora (1886-1958), Rudolfa (1893-1916), Dragutina (1895-1914), Emila (1896-1914), Franca Josipa (1898-1983) i Barbaru (1900). Porodica Cankar se odselila u Sloveniju 1911. godine.

Marija Cankar rođ. Huber
Marija Cankar rođ. Huber

Karolina Ema Huber se udala za Andriju Hofbeka (1867-1903), sina Franje i Eve Hofbek. U braku su imali sina Edvarda Edu (1893) i ćerku Ivku (1897) udatu Jović. Edvard je bio učitelj. Nastradao je Novom Mestu u Sloveniji 1944. godine prilikom masovnog povlačenje nemačkih, ustaških i četničkih jedinica. Karolina je doživela duboku starost i umrla 1961. godine u Šidu u svojoj kući na današnjoj adresi Cara Lazara 66.

Karolina Hofbek rođ. Huber sa sinom Edvardom
Karolina Hofbek rođ. Huber sa sinom Edvardom
Grobovi porodice Hofbek
Grobovi porodice Hofbek

Luka Huber (1830-1875) je sa suprugom Anom rođ. Klasanović zasnovao veliku porodicu: Marija (1854-1860), Terezija (r.1857), Franja (1860-1906), Isidor (1860-1915), Eugenije (1862-1863), Emilija Katarina (r. 1864) i Paulina Sofija (r.1871). Terezija se udala 1881. godine za Stjepana Krtarića iz Osijeka. Nije poznato da li je imala dece u tom braku. Nakon što je ostala udovica, vratila se u Šid i udala za šidskog trgovca Radoslava Simunovića. U tom braku je imala ćerke Veru (1895-1980) i Nadeždu (r.1897) i sina Božidara (1898-1965), čuvenog Božu Dunstera, selektora fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije na svetskom prvenstvu u Montevideu.

Franja (Luke) Huber se oženio Sofijom Laksteter (1863-1906), nije poznato da li su imali dece.

Isidor (Luke) Huber je nastavio očev i dedin mesarski zanat. Oženio se 30. juna 1886. godine Srpkinjom Sofijom Mauković (1865-1940), sa kojom je imao dve ćerke: Anicu (1886-1892) i Katicu (1888-1915). Sofija je bila ćerka šidskog šnajdera Hristifora Maukovića i sestra čuvenog crtača Milivoja Maukovića. Nasledila je očevu kuću u centru Šida, koja je posle pripala mesaru Rudolfu Kunclu, bratancu njenog supruga. Kuncl je kasnije kuću prodao porodici Janković iz Neština, koja je u kući nastavila mesarsku tradiciju sve do oko 1980. godine.

Emilija Katarina (Luke) Huber se udala 1896. godine za Alojza Servacija, a njena mlađa sestra Paulina Sofija 1892. godine za Antuna Kuncla iz Grgurevaca sa kojim je imala već pomenutog sina Rudolfa.

Konfuzan nemačko-hrvatsko-srpsko-slovenački rodoslov koji je obuhvatio nekoliko sremskih mesta, ali i nekoliko izuzetnih šidskih familija i pojedinaca. Da li nas određuju geni? Da li su Boža Dunster i Isidor Cankar postali to što su bili zbog dobre genetske predispozicije? Ili nas određuje okolina, porodica i društvo? Kako god bilo, tačna je ona narodna – deca su ogledalo porodice.

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)

Vuk Stefanović Karadžić i Šiđani

U predgovoru drugom izdanju svog „Srpskog rječnika“, Vuk je pomenuo svoje šidske saradnike: „Kod kojijeh riječi stoji da se govore u Baranji, one mi je dao G. Adam Dragosavljević; kod kojijeh stoji u Srijemu, od onijeh sam gdjekoje ja kupio a gdjekoje mi je dao isti G. Adam Dragosavljević i pokojni Avram Panić paroh Šidski“.

Vuk St. Karadžić
Vuk St. Karadžić

Jerej Avram Panić je rođen u Šidu 1780. g. Pohađao je karlovačku gimnaziju a od školske godine 1803/1804. i karlovačku bogosloviju. Za paroha u rodnom Šidu je postavljen 1810. g. i taj poziv je obavljao sve do svoje smrti 1850. g. Sa Vukom se upoznao za vreme školovanja u Sremskim Karlovcima.

Verovatno najznačajniji doprinos jereja Avrama Panića na polju očuvanja srpske baštine a koji je proizašao iz saradnje sa Vukom, jeste čuvena pesma „Lazarica“. Ova kosovska pesma sa svojih 2439 stihova predstavlja jednu od najznačajnijih a svakako najdužu „narodnu“ pesmu. Jerej Panić je zabeležio pesmu od slepog guslara Prodanovića iz Ležimira. Prodanovićeva sestra je bila udata u Šid pa se prilikom njegovih poseta sestri susreo sa šidskim parohom. To je verovatno bilo negde između maja 1820. i novembra 1821. g. Zanimljivo je da je nakon guslareve smrti a pre slanja pesme Vuku u Beč (1825), jerej Panić negde izgubio početak pesme. U pomoć mu je pristigla guslareva pomenuta sestra koja je znala naizust bratovljevu pesmu. Tako je na kraju ipak kompletiran ovaj spomenik srpske usmene pevačke baštine. Ova šidska snajka je stala pred svog paroha i zbog Vuka zapevala bratovljevu pesmu:

„Grom zagrmi više Carigrada,

Sevnu munja više Jedrenika,

Zaigra se jarko na istoku sunce,

Zatrese se zemlja od Zapada,

Pa udari nemir u careve,

Car Murate oštar verman piše,

Pa ga šilje Caru Srbskom Lazi,

Na stolici u Kruševcu Gradu….“

U pismu od avgusta 1832. g, jerej Panić sa žaljenjem obaveštava Vuka da ne samo umro slepac Prodanović iz Ležimira, nego i SLEPICA MARA IZ ŠIDA, i da zbog toga više nema od koga da zapisuje pesme. Ovaj podatak otkriva neverovatnu i do sada potpuno nepoznatu činjenicu da je u Šidu živela slepa guslarka i da su njene pesme, preko paroha Panića, stizale do Vuka! Mara-Marija je bila poreklom iz Bingule, a preminula je u Šidu 22. aprila 1829. g. kao prosjakinja. Koje tačno pesme je ova guslarka pevala, na žalost, nije poznato. Još se šidski paroh žalio u pomenutom pismu i da „novi slepci jedva pred kućom neke reči ispevaju pak ajde dalje“. Panić je išao 1820. g. u Ilince kod izvesne Cigančice od koje je zapisao veći broj zagonetki za Vuka.

Protokol umrlih šidske parohije sa upisanom smrti slepe guslarke Mare prosjakinje
Protokol umrlih šidske parohije sa upisanom smrti slepe guslarke Mare prosjakinje

Dosta rano je počeo i sa sakupljanjem prenumeranata za Vukove knjige. Nekad uspešno, nekad manje uspešno. A Šiđani, k`o Šiđani. Kako piše Panić, Vuk je malo odocnio sa isporukom knjiga pa su prenumeranti već počeli zapitkivati i „po budžaci pričati da nije vredno uzimati i plaćati unapred jer se dugo čega.“ Možda je to razlog što je 1827. g. bilo sam dva prenumeranta. Par godina kasnije (1834) Vuku pristiže spisak sa sledećim prenumerantima: erdevički paroh Antonije Longinović, paroh bačinački Jovan Maksimović, parosi grčanski Petar Urošević i Stanislav Radovanović, paroh šidski Avram Panić i paroh tovarnički Maksim Marcikić. Među prenumerantima našli su se i rimokatolički župnik u Nijemcima Petar Rakitić i grkokatolički paroh u Šidu Konstantin Poturičić. Jerej Panić se takođe bavio sakupljanjem reči i pisanjem rečnika. Taj posao je započeo 1807. g. nakon završetka bogoslovije. Na žalost, u piromanskim napadima u Šidu 1827. g. sve mu je bilo uništeno. Decembra te godine jerej Panić izveštava Vuka da je te i prošle godine u Šidu bilo puno podmetnutih požara u kućama seljaka, majstora, trgovaca i sveštenika. Parohijski dom šidskog protoprezvitera je zapaljen 5. avgusta, potom dom paroha Voinovića 6. avgusta i na kraju Panićev 3. decembra: „Sve je izgorelo da mi više ništa ostalo nije, nego dve krajcare, koje mi se u džepu slučajno zatekle. Haljine, kreveti, jednim slovom sve mi je pogorelo. No ništa mi nije toliko žao, koliko Biblioteke moje.“ Izgoreo mu je rečnik na kojem je radio punih 20 godina! Međutim, on nije odustao. Uz pomoć prijatelja hirurga Ešića, učitelja Gerčića i beležnika Dragosavljevića, započeo je posao iz početka. Kada je saznao da Vuk želi objaviti drugo izdanje rečnika, Panić mu je 1835. g. poslao 526 reči kojih nema u prvom izdanju. Do 1840. g, Panićev nov „rečnik“ činilo je preko 6000 reči! Te godine, u Šidu je ugostio čuvenog Simu Milutinovića Sarajliju.

Vuk se u Budimpešti 1833. g. sreo sa dva Šiđanina, Antonijem Nedeljkovićem i Aleksandrom Budimirovićem, studentima medicine. Oni su od njega preuzeli za jereja Panića „Pesmaricu“ i „Danicu“. I kasnije će Panić i Vuk održavati kontakt preko ova dva Šiđanina, i to sve do Nedeljkovićeve (1835) Budimirovićeve (1836) smrti. Aprila 1840. g. Panić je poslao Vuku tri vrste pesama koje je zapisao od slepaca. Tri meseca kasnije poslaće mu još jedno pismo i sa njim se, po svemu sudeći, njihova prepiska završila.

Pomenuti beležnik Adam Dragosavljević je rođen 1800. g. u tada još uvek čisto srpskom baranjskom selu Bremenu. Radio je kao učitelj u Bezedeku, Bolmanu i Belom Manastiru, a potom u Šikleušu i Mohaču. U Šikleušu je 1825. g. napisao i svoj „Rečnik“, prvi te vrste u srpskom narodu, ali nikad nije uspeo da ga štampa. Prešao je u Vukovar 1830. g. gde je naredne godine napisao svoj drugi „Rečnik“ ali ni njega nije publikovao. Na poziv šidskih vlasti prešao je u Šid 1838. g. kao upravnik mesnih škola i opštinski beležnik. Putujući na županijsku skupštinu u Vukovar 1862. g, Dragosavljević je svratio kod ćerke Ane u Opatovac i tamo iznenada preminuo. Bio je dopisni član Društva Srpske Slovesnosti u Beogradu.

Adam Dragosavljević
Adam Dragosavljević

Korespodencija između Adama Dragosavljevića i Vuka Karadžića sadrži 57 pisama od kojih je osam adresirano iz Šida. Pisma imaju različite sadržaje, od filoloških i lingvističkih pitanja, do potpuno intimnih porodičnih tema – supruga, deca, zdravlje itd. Dragosavljević je Vuku poslao 2260 reči, od kojih je Vuk u „Srpski rječnik“ uneo oko 540 reči iz Srema, nešto više od stotine iz Baranje i tri iz Osijeka. Iz Šida mu je 1851. i potom 1856. g. ponovo poslao reči: antrak-gadno što svezano, ajnjkač-dobro neuštrojen konj, kus-voda, kulen, šarange, anjati- lutati, otračiti-izdurati, ofrcuša-osipača, ošukivati-motikom ćuškati zemlju, bostak-ječam, mazda-magla i rosa, muket-kotur itd.

Dragosavljević je Vuku sakupljao i prenumerante. Za rečnik 1851. g. poslao mu je sledeća imena „gospodar Jovan Nedeljković za svoju suprugu Mariju, Ignjat Simunović šeširdžija za kćer Milicu i sina Đoku, Jovan Forišković sapundžija za brata Mitra“, i naravno svoje ime. Sledeće godine kao prenumerante za „Pripovetke“ Vuku je poslao sledeći spisak Šiđana: „Adam Dragosavljević, mesnih škola upravitelj, i učenog Društva Srpske Slovesnosti u Beogradu član dopisujući; jeromonah privonoglavski G. Teodosije Veselinović; Petar Cveić trgovac; Ljubomir Momirović trgovac; Boža Prnjajić trgovac; Jovan Forišković sapundžija; Rada Čikarić trgovac; Miloš Gavrilović za sina Gavru; Pavo Mandić za sina Milana; Đoka Šaloš za sina Dragutina.“ Zanimljivo je da je i Vuk tražio prenumerante za Dragosavljevićevu „Nemačku gramatiku“ pa mu je čak i dogovorio prodaju knjiga u bečkoj knjižari „ Franz Leo“. Vredno pomena je Dragosavljevićevo zalaganje za pojedine Šiđane kod Vuka i traženje pomoći za njih. Zanimljiv je slučaj Šiđanina vojnika Slavuja-Save Zagorčića i novčane nadoknade njegove vojne službe. Zbog toga je njegova majka Stanka Zagorčić putovala u Beč na Dvor i tom prilikom upoznala i Vuka.

U jednom pismu od 23. februara 1854. g. upućenom Adamu Dragosavljeviću, Vuk pozdravlja šidskog protu Dimitrija Markovića i njegovu porodicu.

Protojerej Dimitrije Marković je rođen u Sremskim Karlovcima 1805. g. Za šidskog protoprezvitera je došao 1849. g. i taj poziv obavljao do svoje smrti 1870. g. Bio je učesnik Blagoveštenskog sabora 1861. g. Posedovao je veliku biblioteku koju je formirao, između ostalog, i kao prenumerant nekoliko listova i knjiga. Njegova supruga bila je rođaka pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje koja je često boravila kod njih u Šidu. Da li je prota Marković sarađivao sa Vukom na polju sakupljanja pisane i usmene srpske narodne građe nije poznato. Pre se nameće zaključak da su bili porodični prijatelji što Vukove posete i potvrđuju. Kod prote Markovića u Šidu Vuk je boravio proleća 1852. g, zatim i leta 1855. i 1860. g.

Spomenik nad grobom protojereja Dimitrija Markovića
Spomenik nad grobom protojereja Dimitrija Markovića

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)