Šezdesetih godina 18. veka vođene su žestoke borbe između pravoslavaca i katolika oko mesta Velikog sudije („gradonačelnika“) grada Novog Sada. Godine 1758. i potom 1766, 1768, 1776. i 1778. na ovaj visok položaj biran je David Racković (1712-1793). U pomenutim borbama Racković je optužen da mrzi katolicizam, zbog čega je 1768. godine sama carica Marija Terezija morala da reaguje i traži da se Racković opomene. Kada je carska depeša pročitana pred novosadski magistratom, Racković je ustao i odbranio se, posle čega je magistrat odgovorio carici da optuženi nikad nije učinio ništa protiv katoličke vere. Zna se da je David Racković bio “čovek sposoban, književan, koji govori različne jezike” i da je, nakon što je bio jedan od dva delegata na bečkom dvoru koji su izdejstvovali da Novi Sad od šanca postane slobodni kraaljevski grad, bio gradski senator 1748. do 1786. godine, ali se ne zna da je, na veliku čast Šidu, bio i šidski zet.

    Ostavši udovica posle smrti svog prvog supruga Mihajla Đurkovića, senatora i narodnog tribuna, Dionisija plemenita Miković (Šid, 1732 – Novi Sad, 1804) se udala za velikog sudiju Davida Rackovića.

     Šidska plemićka porodica Miković potiče iz Sombora. Prvi put se u Šidu pominje 1715. godine kada je zabeleženo da šidski prota Kiril Miković vodi školu u Šidu (ovo je ujedno i najstariji pomen školstva u Šidu). Mikovići su dobili plemićki list i grbovnicu 31. maja 1699. godine. Plemstvo je proglašeno u Bačkoj županiji 1699. godine, a u Sremskoj županiji 1770. i 1772. godine.

     Prota kir Kiril Miković je rođen u Somboru 1683. godine od oca Petra, somborskog zemljedelca. Bio je oženjen parožankom Krunom, sa kojom je imao sinove Gavrila (1710-1759), Josifa (1728-1779) i Jovana (1733), i kćerke Poleksiju (1722), Mariju (1726), Martu (1730-1774) i Dionisiju (1732-1804). Gavril i Josif su dugi niz godina bili šidski protoprezviteri.

     Prota Gavril Miković je imao sina Grigorija plemenitog Mikovića (Šid, oko 1750 – Novi Sad, 1814) i kćerku Jelisavetu, udatu za novosadskog trgovca Pavla Mirosavljevića, sina dugogodišnjeg sveštenika Uspenske crkve u Novom Sadu.  Pre nego što je 1788. godine Grigorije prodao porodičnu kuću šidskom parohu Mihailu Georgijeviću i odselio se, najverovatnije, prvo u Mitrovicu a potom u Novi Sad, bio je sudija na Šidskom vlastelinstvu. Pominje se kao delegat na Temišvarskom saboru 1790. godine. Imao je dva braka, a zanimljivo je da mu je druga supruga bila Ana plemenita Jovanović, verovatno unuka Andrije, brata patrijarha Arsenija Jovanovića-Šakabente. Grigorijeva kćerka je bila udata za majora Jeftimija Raškovića. Zanimljivo je da je Jeftimijeva sestra, Dafina Rašković, bila udata za kapetana Simeona Piščevića, rođenog šiđanina. U svom testamentu Grigorije plemeniti Miković je napisao sledeće: „Duh moi vručavam ja bezkonečnomu moloserdju Božiemu, telo že moe Zemli, koe u slučaju ako bi ili ovde, ili gdi na drugom mestu pogrebeno bilo, želim dabi posle zakonnago vremene kosti moi u grobnicu blaženopočivših roditelei moih u Šid prenešeni bili, na koi pogreb moi opredelavam ednu hiladu forinti. Za spasenie duše moe ostavljam na Šidsku našeg blagočestija Cerkvu ednu hiljadu forinti. Na četiri našeg blagočestija cerkve novosadske četiri stotine forinti. Parohom šidskim u ime parusije sedamdeset i pet forinti. I parohom takoćer katedralne novosadske cerkve sedamdeset i pet forintov. Na dva novosadska špitala po 150 f. dakle tri stotine forinti. Na Fundaciju Novosadskju Serbskju Gimnasiuma ednu hiljadu forinti. Ostavljam moemu bratu Gavri Mikoviču vicesolgebirovu šest hiljada forinti. Ostavljam moim srodnikom Marku i Moiseju Ignjatoviču pet hiljada forinti. Moim sinovcem u Vukovaru i Terpinji Grigoriju, Aronu i Davidu Mikovič ednu hiljadu i pet stotin forinti. Moei srodnici Sofiji Sekulić osam stotina forinti. Sinovici moei Sofiji Stefanović i Oroliću osam stotina forinti. Juli ranjenici kćeri moe dve stotine i pedeset forinti. Gospodinu Solgabirovu Teodoru Stoičeviču, koego za egzekutora Testamenta naimenuju, ostavljam ednu hiljadu forinti…“ Sve ukupno, Grigorije je testamentom podelio 24.000 forinti. Osoba koja zadrži Grigorijevu kući bila je dužna da karlovačkom arhiepiskopu da 6000 forinti od kojih bi se stipendirala tri srpska učenika u periodu od deset godina.

 

     Prota Josif Miković je obavljao sveštenički poziv od 1753-1779. godine, s tim da je od 1762. bio i šidski prota. Imao je kćerku Ružicu, udatu za šiđanina Prokopija Mirkovića, i sina Gavrila, šidskog sudiju. Gavrilov sin Dimitrije pl. Miković je nasledio Grigorijevu kuću u Novom Sadu, gde se verovatno i preselio posle 1834. godine. Mikovićeva kuća u Novom Sadu je izgorela u toku revolucionarnih godina 1848/9. da bi konačno, svakako pošto je porodica izumrla, prodata 1872. godine u korist karlovačkog mitropolita.

     Mikovićima su kumovali plemeniti Bongarti iz Kamenice, plemeniti Stoičevići iz Neština, plemeniti Gvozdanovići iz Šida, plemeniti Žitvai iz Vukovara, poslanik Pavel Grčić, šidski Šumanovići itd.

     I na kraju da se još malo osvrnemo na Dionisiju plemenitu Miković. Godine 1775. darovala je hramu Svetog Oca Nikolaja u Šidu svešteničke odežde, a 1776. i jedno veliko crkveno zvono. Nije imala dece. Umrla je u dubokoj starosti, a veći deo imanja je ostavila bratancu Grigoriju pl. Mikoviću. Deo imanja je podelila Hramu Svetog Nikolaja, Almaškoj i Uspenskoj crkvi u Novom Sadu, pravoslavnoj i katoličkoj bolnici u Novom Sadu, pa čak i za „instrumenta vatrena“. Sahranjena je pored svog prvog supruga Mihajla Đurkovića.

     Poslednji muški član ove porodice u Šidu je Georgije plemeniti Miković (1822-1899), šidski poštar. Posle njegove smrti, njegova udovica Jozefina rođena Hirt se odselila iz Šida.

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)