Meštani sremskog sela Vašice verovatno nisu ni slutili šta sve čeka njihovog dobošara Jocu Baćanova kada se oženio njihovom meštankom Pavom, ćerkom Jakova Vitasa, Ličanina iz Počitelja.

     Jednog letnjeg dana 1906. godine, dva prijatelja, Joca Baćanov i Tanasija Petrović, odlučila su da završe svoj momački život i ožene se dvema vaščanskim devojkama. Jocina devojka Pava je to veče pobegla do kuće i udala se za njega. Venčali su se novembra 1906. godine u Hramu Sv. Velikomučenika Georgija u Vašici. Iako je pobegla od kuće Pava je dobila velik miraz od oca, zbog kojeg će život ovih supružnika krenuti u sasvim neočekivanom smeru. Naime, 1907. godine zahvaljujući ženinom mirazu, Joca odlazi za Ameriku. Nije poznato kada se i zbog čega tačno on odlučio za taj korak. Verovatno je u pitanju bila želja za nekim boljim i finansijski sređenijim životom. U njujoršku luku je stigao 24. jula 1907. godine, posle deset dana putovanja brodom „SS Finland“.

     Pava je ostala u Vašici, gde je iste godine rodila njihovog prvenca Nikolu, koji na žalost umire posle nekoliko meseci. U Vašici je čekala papire potrebne za put u Ameriku. Pava je otišla u Ameriku tek jeseni 1909. godine. Sa samo 3 dolara u džepu, 28. septembra, brodom „Kronprinzessin Cecilie“ ona je napustila nemačku luku Bremen i uputila se u Novi svet. Uslovi putovanja su svakako bili dosta teški, naročito za putnike treće klase, u koje je spadala i Pava. Posle tačno nedelju dana, 5. oktobra, brod je uplovio u njujoršku luku. Kako je to nalagao zakon, putnici su prvo držani u karantinu na ostrvu Elis a tek posle lekarskog pregleda puštani su na teritoriju Sjedinjenih američkih država.

     Zbog čega je Joca dve godine odugovlačio da je dovede kod sebe, Pava je saznala odmah po dolasku u Viterbi (država Njujork). Njen dolazak kao da ga je iznadio jer ga je zatekla priženjenog sa jednom imigrantkinjom srpskog porekla. Odmah je došlo do sukoba dve žene i Pava je otišla kod izvesnih prijatelja koji su bili poreklom iz sela Ilinaca. Na njihov pritisak Joca je oterao ljubavnicu i primio Pavu. Prema drugoj priči, sama Pava je ponovo došla u sukob sa suparnicom, i iz tog sukoba, koji nije ostao samo na verbalnom, izašla je kao pobednica.

     Posle ovih burnih događaja, Joca i Pava su nastavili svoj bračni život. Izgleda da im je išlo poprilično dobro jer su stekli finansijske uslove da se presele u državu Ohajo, i da pozovu Pavinu mlađu sestru Stanu da im se pridruži u Americi. Stana je stigla maja meseca 1910. godine sa čuvenim brodom „RMS Carpathia“, koji će dve godine kasnije spasiti preživele putnike sa potonulog Titanika. Te godine Joci i Pavi se rodio drugi sin Petar. Ubrzo potom se sele u Detroit (država Mičigen), gde su zakupili kuću na adresi Jos Campau Ave. 271. Na toj adresi su živeli sve do konačnog povratka u Srbiju 1922. godine. Joca je u toj kući držao kafanu punu deceniju. Zanimljivo je da se u tom lokalu i danas nalazi restoran „Dunleavy’s River Place They Say“.

     Jocin i Pavin život je narednih godina bio spokojan i berićetan. Porodica im se proširila – Nikola (1912), Sava (1914), Milan (1916) i Olga – Seka (1921), a i posao sa kafanom je sve bolje napredovao.

     Ovaj spokojan život se prekida jednom, možda nelogičnom, Jocinom odlukom. Kako je bio veliki rodoljub, a možda i zbog nostalgije za domom, on je odlučio da svakog sina, kako stasa za školu (osnovnu i nižu gimnaziju), pošalje u Srbiju na školovanje. Pošto nisu imali kome da povere decu na putu, Pava je svakog sina pojedinačno odvela u Vašicu i potom se vraćala u Detroit. Posle rođenja kćerke Olge, Pava je i nju vodila na ova putovanja. To je svakako bio neverovatan podvig za ono vreme. Sa konačnim povratkom u Srbiju 1922. godine, Pava je ukupno deset puta prešla Atlantik. Svoju decu su poverili na čuvanje Jocinom bratu Živanu, koji je u Vašici držao kafanu. Joca je redovno slao pare bratu za brigu o deci, ali je on u toj situaciji video priliku za sebe, prisvojio bratovu kuću u Vašici a njegovu decu zanemario do izgladnelosti. Pava se zbog toga prilikom jednog dolaska u Vašicu sukobila sa deverom i isterala ga iz kuće. Verovatno je to bio razlog da se Baćanovi odluče na konačan povratak u Srbiju.

     Iz 1920. godine sačuvan popis stanovništva Sjedinjenih američkih država. U Detroitu je popisana i porodica Baćanov ali sa američkim imenima – Džo, Paula, Pit, Nik, Majk i Sam. Poslednju uspomenu iz Detroita predstavlja jedna porodična fotografija iz 1921. godine.

   Godine 1922. Joca i Pava se sa ćerkom Olgom vraćaju u Vašicu. Tada ponovo započinje period prilagođavanja ali ovaj put načinu života koji su napustili pre 15 godina. Iz urbanizovanog industrijskog centra kakav je Detroit naseljavaju se u malu ruralnu sredinu. Neke životne navike koje su stekli u Americi, u njihovom zavičaju su bile čudne i teško prihvatljive. Za Jocu kažu da je bio veliki patriota i prgava osoba, i da taj karakter, verovatno, stekao zbog života u Americi. Pava se vratila u Vašicu pušeći cigarete i to na muštiklu. Njihova deca, iako nestašna, bila su zrelija od svojih vršnjaka i nezavisna od roditelja.

     Život porodice Baćanov u Vašici je tokom cele četvrte decenije 20. veka tekao mirno. Joca je otvorio kafanu u njihovoj kući u Vašici, i ta kafana „Kod Joce Amerikanca“ postaje jedno od okupljališta vaščanske omladine. Davedesetih godina 20. veka, mlada braća Baćanov u Vašici iniciraju osnivanje prvo fudbalskog a potom i šahovskog kluba. Godine 1930. Joca ponovo odlučuje da se vrati u Ameriku ali ovaj put ostaje znatno kraće zbog bolesti svoje supruge. Posle duže i teške bolesti Pava je preminula 1938. godine. Sahranjena je na groblju u Vašici. Krajem 1941. godine Jocu su uhapsile ustaše i odvele u šidsku Sokolanu odakle je nakon višednevnog mučenja pušten kući. Preminuo je od posledica mučenja početkom 1942. godine. Ubrzo posle njegove sahrane, dvojica njegovih prijatelja su uzela bure vina iz kafane i otišla na njegov grob. Tamo su pili to vino, a ostatak koji nisu mogli da popiju prosuli su na Jocin grob, “za pokoj duše”! Ratne strahote su odnele živote i njihova dva sina, Save i Milana. Nakon ratnog pljačkanja njihove kuće, kao jedina uspomena na život u Americi, porodici su ostale fotografije i jedan dečiji ručni sat od belog zlata koji je Olga kao devojčica dobila na poklon od roditelja.

(Autorska prava zadržana. Zabranjeno je korišćenje materijala bez dozvole vlasnika sajta)